Čekajući politiku 1Foto: Privatna arhiva

O duhovnoj situaciji vremena, kako bi rekao Karl Jaspers, o političkim okvirima intelektualnosti našeg doba, kako bi preciznije rekao Silven Lazaris (Sylvain Lazarus), danas najtačnije govori, prozire ih i pokazuje dramski komad Samjuela Beketa “Čekajući Godoa”.

Već to da je najrealističniji portret naše sadašnjice naslikan pre sedamdeset godina, govori da živimo u zaglavljenom vremenu, naime, da živimo zaglavljeno vreme: u biti, dakle, odustajanje od bivstvovanja.

Godo, taj iščekivani bog, koji nikako da pristigne, iako je tu negde nadomak, personifikuje izostanak politike. Ovo nije doba postistine, nego doba postpolitike. No, nije li to upravo identično?

Najsurovije, sasvim cinično, u duhu vremena, jeste to da nam Beket tog iščekujućeg Godoa, onog koji je najavljen (navešten), a izostajuć, ne ocrtava u iščekivanju kao ikakvo rešenje koje bi promenilo situaciju onih koji čekaju. Na izvestan način, svejedno je da li će Godo doći ili neće doći.

Taj glavni (potencijalni) događaj drame, dolazak Godoa, nije zapravo ključni događaj za one koji ga iščekuju. Ako Godo i pristigne, neće se promeniti život; navike onih koji ga iščekuju ostaće iste, jer Godo je samo jedan od njih: susret s njim je susret među istomišljenicima i jednako (ne)moćnima. Čemu ovo iščekivanje uopšte? Odgovor je porazan: budimo nemogući, tražimo realno!

Šta se danas iščekuje od politike? Da održava postojeće, da ga reformiše i uvek iznova uspostavlja kao ono što već jeste. Znamo šta smo i hoćemo da budemo samo to što jesmo. Ni u snu nam više nije da želimo da budemo ono što možemo biti, a ne znamo šta je to. Ovo je parafraza genijalnih reči poludele Ofelije, iz Šekspirovog “Hamleta”.

Odustati od bivstvovanja, prevedeno na svakodnevni rečnik kao: odustati od učestvovanja u sopstvenom životu, znači odustati od stvaranja politike koja daje okvir jednom posve drukčijem organizovanju društvenog života u odnosu na ovaj koji jeste i kakav jeste.

Ovo odustajanje, danas je pre svega udobno. Nema rizika, nema izgleda da nas proglase neprijateljem društva, ili da nas tužilaštvo predloži za psihijatriski nadzor, da nas izopšte iz društva. Unutra smo, u igri smo, prilagođeni, pomireni i smireni, izopšteni iz uloge protagoniste sopstvenog života, u društvu koje je izopšteno iz sebe. Milan Kangrga je to nazivao “švercerima vlastitog života”.

Ritualno obavljamo zadatke državne politike, učestvujemo na izbvorima, birajući među onima koji se listom delegiraju kao čuvari uspostavljenog poretka. Kojeg poretka? Poretka robe, jer jedino taj i takav poredak danas postoji. Ko ne učestvuje u ovom poretku, dovodeći sebe u red robe i uspostavljajući partnerstvo s drugima u poretku robe, bez obzira je li reč o stvarima, rečima, idejama, ljubavi, mašti, umetnosti ili pukoj trgovini, mora “prsnuti” poput Ofelije.

Unajkraće, politika sa stanovišta ljudi, kako to razlikuje Lazaris, a ne politika sa stanovišta Države, danas je već i nezamisliva. Dugo se radilo na dresuri imaginacije o res publica, temeljno se radilo na uništavanju svih organizacija koje nisu uklopljene u državne strukture.

Bit prevratne, doista nove, istinske politike jeste da je antidržavna; ali, ne u simplifikovanom smislu protivljenja politici određene, jedne države, nego uopšte politici koju kreira državna struktura, jer je, inače, sukob prema politici singularne države takođe državna politika (druge države), i predstavlja održavanje zatečenog stanja, štaviše cementiranje tog stanja sa stanovišta volje dominantne države.

“Politike nema osim ako nije organizirana”, piše Lazaris u izvrsnoj knjižici “Maj ’68. Politika. Povijest” (Multimedijalni institut, Zagreb, 2018.), ”ali, ako dodamo to da za golemu većinu postoji samo jedno i jedinstveno ime organizacije, a to je Država – raščlanjena u stranke, izbore, sindikate, udruge, nevladine organizacije, lobije, snage, vlasti, utjecaj, medije – uočit ćemo da je teza o organiziranom karakteru politike u zbilji intelektualno nepostojeća, izuzev pod sjenkom Države. Da bismo bili kadri iskazati jedno novo mišljenje politike, treba zamisliti moguće postojanje više različitih dubleta politika-organizacija.”

Danas, nezamisliv nam je ijedan drugi dublet osim dubleta politika-Država! Stoga i “nema društvenog poretka, nema ničeg izuzev državnog poretka.” A stvar je u tome da se trulež života stvara upravo u državnom poretku. Nešto je trulo u Državi!

Država je sebi podredila sve. Istovremeno, “državna moć tretira poredak robe kao neizbježnu, kvaziprirodnu nužnost, koja je u svakom slučaju dobročiniteljska – to je kredo ekonomskog liberalizma.” Svaki drugi kredo, uklonjen je sa horizonta očekivanja.

Stoga je osnovni zadatak intelektualnosti da se probije do zamisli i koncepcije nove organizacije politike sa antidržavnog, dakako, antikapitalističkog stanovišta – stanovišta ljudi, uz istovremeno prihvatanje “zastarjelosti politike komunizma”, veli Lazaris.

Godo ne dolazi, samo zato je ne mora doći. On je već tu, nenazočan, ali sveprisutan. Godo, to je državna moć.

Surovo je i zaglupljujuće upravo to što se ova državna moć iznova i iznova iščekuje, iako je već tu. To je duhovna sitaucija današnjice.

Tu je i razlog što smo na pragu Trećeg svetskog rata. Sva moć, pa i moć imaginacije, nalazi se u rukama Države, a Nacija je proglašena suverenom, fiktivno, dakako.

Jer je jedini istinski suveren isključivo onaj ko ima moć da ukine dugove.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.