Genocid u Srebrenici kao životno delo

Ta knjiga je detaljna hronika genocida koji je, u tri dana jula 1995. godine, ubivši osam hiljada Bošnjaka, počinila Vojska Republike Srpske. Glavni organizator genocida bio je pukovnik Beara, nekada kapetan bojnog broda JNA. Đikić nam je pokazao kako čovek koji nije rođen loš, i koji nekoliko decenija svoj posao oficira obavlja savesno, postaje monstrum pod uticajem nacionalizma i ideje stvaranja etnički homogene države. Hoću reći, ako mu se pruži prilika do kraja, nacionalizam vodi genocidu.

LJubiša Beara, pukovnik Vojske Republike Srpske, dobio je izuzetno težak zadatak kad su trupe te vojske, pod komandom generala Ratka Mladića, 11. jula 1995. godine, zauzele Srebrenicu. Imao je samo nekoliko dana pred sobom da, bez buke, organizuje likvidaciju sedam ili osam hiljada zarobljenih muškaraca (ni sam tada nije znao tačan broj), među kojima je bilo i dečaka.

Okolnosti Beari nisu išle naruku. Bilo je žarko leto. Zarobljenici, uglavnom civili, bili su zatvoreni ili u školama okolnih mesta, u fiskulturnim salama, ili u hangarima poljoprivrednog dobra. Iako vezanih ruku, te hiljade, ako im se istovremeno ne ulivaju nada i strah, mogle bi da krenu u proboj, a ne mogu biti pobijene tek tako – odmah i tu. Moraš dobro da planiraš gde i kada se vrši likvidacija i, takođe unapred, da osmisliš kako i čime se uklanjaju tragovi mase usmrćenih tela. Ne samo da treba prikriti ubistva nego, na toj letnjoj pripeci, leševi brzo počinju da šire smrad, i predstavljaju mogući izvor zaraze. Osim toga, moraš da osmisliš ko će i kako transportovati na preku smrt osuđene do mesta pogubljenja. Tamo bi već morala biti iskopana velika i duboka rupa, kako bi te hiljade i hiljade telesa, koja padaju sve jedna na drugo, potom bila zakopana. Zatim, a to nije najmanja stvar, moraš imati pouzdane ljude koji pucaju u to živo meso, precizno i brzo. Među njima, potrebni su ti i oni koji, posle pucnja iz streljačkog voda, hodaju među upucanima, i, hladne glave, ubijaju one koji još nisu ubijeni. To, razume se, ne mogu biti neke novajlije, vojnici na odsluženju vojnog roka ili tek mobilisani civili, nego okoreli ratnici, ravnodušni prema svojoj žrtvi, ili prekaljeni dobrovoljci koji u ubijanju nalaze svoj najviši užitak. Potrebne su ti, dakle, profesionalne, ovejane ubice koje pucaju a da im ne zatreperi oko, a kamoli srce, iako im je pred nišanom neki zapomažući dečak… Tu nastaju problemi za pouzdanog, poslušnog pukovnika (čije se Superego nalazi u Idu njegovog generala).

LJubiša Beara ne može da priušti sebi, u tom trenutku, svoje elitne ubice, pod vođstvom, po nečuvenoj svireposti čuvenog, Milana Lukića. One su angažovane na zadatku osvajanja Žepe, jedine tačke u Podrinju koju tada još nije osvojila Vojska Republike Srpske.

Beara, nevoljno ali nužno, angažuje i civile, vozače autobusa na redovnim međugradskim linijama, rovokopače i radnike iz poljoprivrednih preduzeća, radnike gradske čistoće, te streljačke vodove sastavlja od vojnika za koje ne zna pouzdano kako će da reaguju pri izvršenju ovog zadatka, za koji im je dato objašnjenje da je od najvišeg nacionalnog i ratnog značaja.

Uprkos svim nedostacima i teškoćama, pukovnik Beara, za svega tri dana, od 13. do 16. jula, obavio je zadatak. Ispunio je ono što mu je povereno s najvišeg mesta, od samog komandanta vojske, generala Mladića (koji se 15. jula, usred genocida, gle čuda, nalazio u Beogradu, na tajnom savetovanju). Pouzdano je znao Beara da je uspeo u onome što nikom drugom, tu i tada, ne bi uspelo. Bio je zadovoljan. Bio je ponosan.

Iz uspeha operacije: da valjano organizuje likvidaciju osam hiljada ljudskih bića u tri dana, pukovnik Beara je izvukao zaključak o svojoj vojničkoj i patriotskoj valjanosti i posebnosti. Kvalitet organizacije genocida, pukovnik Beara uzeo je za kvalitet samog dela.

U celoj njegovoj karijeri ovo je bio najteži i, zašto sebe da laže, njemu samom najneprijatniji zadatak. Obavio ga je bez greške. To je njegovo najveće postignuće. U stvari, to je njegovo životno delo. Ono je ostvarenje njegovog poziva. Ono je u skladu s misijom vojske, u kojoj i sam komanduje, a nalazi se na liniji vektora politike koja se, tada već skoro deset godina, vodi u Beogradu. Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, to ispunjenje vojničkog zadatka bilo je u punom skladu sa idejama o nacionalnoj politici i kulturi najuvaženijih i najuticajnijih istoričara i književnika, akademika SANU. Najzad, sveštenici Srpske pravoslavne crkve osveštavali su vodove ubica u Bosni i Hercegovini. A sam vrh SPC-a do dana današnjeg nije izustio reč genocid u vezi s pokoljem u Srebrenici. Reči ‘genocid u Srebrenici’ nije izustio nijedan ministar u ma kojoj od vlada Republike Srbije od pada režima Slobodana Miloševića do danas. Zašto?

Zato što ne misli da to jeste bio genocid? Zato što ne misli da je politika devedesetih godina genocidna politika? Zato što ne misli da su ostvarenja te politike – nedela najvišeg ranga?