Isus nema ništa sa sopstvenim vaskrsenjem koje slave crkve, iako je čitava njegova delatnost u znaku permanentnog vaskrsavanja na zemlji i radikalnog preobražaja ljudske zajednice u ljubavi. On neznatno malo zajedničkog ima i sa klerikalnim hrišćanstvom, te bi mirne duše danas mogao da parafrazira Marksa, koji veli da on sam nije marksista, te da kaže kako sam nije hrišćanin. Zašto? Pre svega zato što se to i takvo hrišćanstvo odriče Isusove „bračne drugarice“, Marije iz Magdale, i njihove putene ljubavi i duhovne veze, bez kojih nema preobražaja celine ljudskog bića. Isus je propovedao ljubav i vodio ljubav, unosio je svetlost u život, a nije slavio bol i smrt, kako to poglavito čini kler. Bio je i ostao učitelj oslobođenja i spasa, a ne inkvizitor straha i ropstva.

Da bi mogao uopšte da propoveda u Hramu, o čemu govore i kanonska jevanđelja, Isus, kao i svaki Jevrejin, nije mogao biti neoženjen. Kako je moguće tako olako prenebregavati jednu tako jednostavnu i bazičnu činjenicu kroz milenijume? Njegova žena bila je Marija iz Magdale. Ali, za razumevanje biti teorije i prakse tog revolucionara ljubavi, nije bitna činjenica same ove bračne veze, nego odnos Isusov prema Mariji Magdaleni i njen položaj unutar te rane zajednice okupljene oko Učitelja iz Nazareta. Ona je „apostol nad apostolima“. Ona je, naime, zasnovala slobodno hrišćanstvo – zatomljenu, ponornu i zabranjenu tradiciju koja se razlikuje od tradicije utemeljene, pre svega, na propovedanju apostola Pavla. Nije, stoga, nimalo slučajno da je i jedan papa, Jovan Pavle I, rekao: „Bog je Majka“. A nije, zatim, slučajno ni to da je na papskom prestolu proveo svega 33 dana. „Hrišćanstvo je rođeno iz imaginacije jedne žene“, piše francuski pravoslavni teolog Žan-Iv Lelu (Jean-Yves Leloup), prema čijoj je knjizi iz 2000. godine, „Jevanđelje po Mariji“, i njegovom prevodu tog gotovo dva milenijuma skrivenog jevanđelja – od kojeg je preostao, uz nekoliko fragmenata na grčkom, polovičan prevod na koptski – Mirko Đorđević, u svom prevodu s francuskog, i sa komentarima, upravo objavio istoimenu knjižicu, „Jevanđelje po Mariji“ (MostArta, Zermun, 2013), koja nam je ovde u središtu pažnje.

Ovo „apokrifno“ jevanđelje, koje je u Egiptu pronađeno pola veka pre pronalaska svitaka s Mrtvog mora, iz Nag Hamadija, takođe, otkriva sasvim drugo lice Isusa iz Nazareta od onog koje nameće asketska i, pre svega, mizogina tradicija klerikalnog hrišćanstva. Isus je i u „intimnom odnosu prema ženi jer je bio punina čoveka“, kaže Lelu, a taj intimni odnos jeste „anđeo pun duha i u svemu tajanstveno spajanje finog vrška duše“.

„Isus i Marija su bili u ljubavi – i to je misterija, ali ne u uobičajenom smislu reči, već misterija hrišćanstva koje je misterija ljubavi. Ostalo je retorika i ‘poezija’ biblijskih tekstova“, kaže Mirko Đorđević, komentarišući velikog Renana, koji je i pre otkrića rasvetljujućih gnostičkih svitaka mogao da uvidi sociopatološku crtu u dominantnoj tradiciji hrišćanske teologije.

Uskratiti Isusu putenost i ekskomunicirati apostolku Mariju iz apostolskog statusa zaslužnih muškarčina, činovi su na početku jedne rigidne teologije koja će ljude držati u strahu a crkvi omogućiti nelojalnu konkurenciju u akumulaciji duhovnog i materijalnog kapitala. Nasuprot tome, Isus svedoči da je svaka akumulacija i svaki kapital, pa i duhovni, zastoj i smrt.

Stvoriti tradiciju gađenja prema seksualnosti i utuvljivati ljudima u glavu da je ona smrtni greh, to znači vladati i trgovati mrtvim dušama. Tu traumu evropske kulture, otkriva psihoanaliza, preko koje danas shvatamo da je tradicionalno hrišćanstvo izgrađeno na potiskivanju samog izvora života. Osećati permanentno krivicu pred svojom putenošću, znači biti u strahu pred onim što zapravo jesi, a spasenje i slobodu tražiti kroz dublju negaciju samog bivstvovanja. Dakle, sve doživljaje natopiti osećanjem mrtvila, a događaje pronizati logikom smrti.

Ljubav Marije i Isusa otkriva čovečanstvu to da čovek mora živeti i svojim telom da bi mu se otvorili duša i um, i obratno, da bez duševnosti i umnosti, nema ni želje tela, jer ljubav može biti, kako lepo kažu Lalu i Đorđević, i patos i patologija. A čovek jeste ono što voli.