Lazara Stojanovića i Antu Perkovića, koji mu je po godinama mogao biti sin, ne povezuje samo smrt koja je svoj posao obavila gotovo istog dana u Beogradu i Zagrebu („Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu“, takve tvrđave!).
Niti istovetna bolest životinjskog imena, niti sahrana, gotovo u isto vreme u Beogradu i Zadru, nego, iznad njihovih grobova, njihov disidentski život i kazna za slobodarsko delo, dakako, u različito vreme – toliko koliko iznosi i razlika u njihovim godištima.
Lazar Stojanović bio je disident u socijalističkoj Jugoslaviji, i za to ima potvrdu trogodišnjeg zatvora zbog umetničkog dela, dakle, zbog prekoračenja dopuštenih, ideološki zadatih granica mišljenja i stvaralaštva, koje autor mora probiti da bi stvorio ne samo umetničko delo nego i sebe kao tvoračku ličnost. To Lazarevo delo zove se „Plastični Isus“, a Lazareva trogodišnja robija kainovski je žig na čelu našeg socijalizma.
Lazar Stojanović je zaokružio stvaralačko delo i opisao životni ciklus. Pečat priznanja njegovom stvaralaštvu jeste retrospektiva njegovih filmova aprila prošle godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA). Zatim, po njega smrt ne dolazi prerano, iako bi bilo lepo i korisno da je bila strpljivija. Ali, makar to znamo, smrt ne mari za lepo i korisno, i nije strpljiva.
Antu Perkovića je smrt uzela prerano, ali ne i pre nego što ju je on razoružao – učinivši puno i lepo za svog kratkog života. (Možda čak i u ludilu smrti ima nekakvog sistema?)
Zbog prekoračenja dopuštenih, ideološki zadatih granica mišljenja i stvaralaštva, koje stvaralac mora probiti da bi stvorio ne samo umetničko i kritičko delo nego i sebe kao tvoračku ličnost, Ante je bio disident u kapitalističkoj Hrvatskoj, za šta nema potvrdu zatvorske kazne, ali ima potvrdu prerane i neočekivane smrti.
Za razliku od vidljivog i priznatog Stojanovićevog disidentstva, Perkovićevo je prikriveno i neimenovano. U tome je bit razlike između godina rođenja Lazara Stojanovića i Ante Perkovića. Današnji sistem neoliberalne ideologije, sistem etike kapitala, ne osuđuje svoje disidente na zatvorske kazne, kako je to činio sistem birokratskog socijalizma, nego ih umara oduzimanjem prilike za stvaranje. Stojanović je u socijalizmu mogao da stvori film koji će čak isprva biti nagrađivan, a za koji će biti osuđen kao neprijatelj države. U današnjem sistemu, takav film nećemo gledati.
Na vest o smrti Ante Perkovića, Vladimir Šagadin je napisao: „Ovi prije nas barem mogu pobrojati što su izgubili. Moja generacija ne može pobrojati ni što smo trebali imati.“ Ove dve rečenice određuju u čemu je razlika među sistemima i gde je gubitak, čije su razmere nepojamne.
Uprkos dobu u kojem je živeo i protiv kojeg je živeo, Ante Perković je uspeo da satka svoje i naše vreme, i da mu da tačan naziv: Sedma republika. To je naslov jedne od njegovih izvrsnih knjiga, o „pop kulturi u YU raspadu“. Posle satiranja Jugoslavije i odrvenjenja njenih šest republika, ta sedma republika, jedina je domovina jugoslovenskih i/ili južnoslovenskih ljudi koji slobodu misle do smrti.
O smrti Ante Perkovića javio mi je njegov prijatelj i glazbeno-kazališni drug, moj prijatelj Borut Šeparović. Njegovu poruku, pisanu našte i nadušak, čitam kao Brehtovu pesmu iz onih vremena: „čovjek se istopio u tri tjedna/ implodirao/ užas/ moglo bi se reći da ga je ubio hasanbegović/ ministar kulture/ jer izgubio je sve honorare/ kako je ovaj sjebao lijeve medije/ čovjek nije pušio, pio je jako jako rijetko/ pio je jednu šalicu kave dnevno/ i onda se raspao. u tri tjedna/ užas prijatelju čisti užas/ nitko to nije mogao vidjet/ predvidjet“.
Nedostajaće mi stisak ruke Lazara Stojanovića posle beogradskih premijera mojih predstava, taj drugarski, istinski dodir čoveka sa kojim na razlici u mišljenjima zasnivam isti moral. Nedostaje mi nada da ću sa Antom Perkovićem kao glazbenikom i dramaturgom, kompozitorom i performerom, sledeće godine režirati predstavu prema Krležinom delu, kod Boruta, u Montažstroju.
Na kraju, umesto epitafa, zamišljam Lazara Stojanovića i Antu Perkovića onako kako je Božo Koprivica zamislio Danila Kiša, kao jelena koji dolazi među nas i peva. Doista, sva trojica liče na stasitog, najlepšeg jelena. Slava vam, drugovi!
Dakle, „Koral velikog jelena lopatara“: „Krasno je bilo… je bilo biti jelen,/ jelen lopatar u socijalizmu./ Kopitati o prag samoupravne zore/ i lovljen biti na proplancima komune.// Jer nije isto lovljen biti u socijalizmu i kapitalizmu,/ kao što nije isto pariti se u socijalizmu i kapitalizmu./ To su dve sasvim drukčije smrti./ To su dva sasvim drukčija parenja./ Jer to su drukčiji sasvim životi.// Jedno je kresati u cik zore, zornjački-junački, košute prekobrojne./ I misliti na svoje neuspele potomke kao na ručak u menzi udruženog rada,/ a nešto sasvim pak jadno spasti na brzak kembečenja u vrletima profita,/ bez užitka, zarad reprodukcije puke, prema planu privatnog gazdinstva,/ i biti tek meze na trpezi bogatuna kojem je jelo glavno kurčić kopuna!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
