Ljubav, treći deo

Šekspir: Nije nikad ni trebalo da ga imaš, devojko.

Dezdemona: To je moja nesrećna sudbina.

Šekspir: To je nesrećna sudbina svih žena čija je glava na muževljevim ramenima, kako im je propisao sveti ideolog, apostol Pavle.

Dezdemona: Ja volim Otela. NJegova grubost može da uništi moj život, ali nikada da okalja moju ljubav. Ne mogu ni da kažem: „kurva“, zgražavam se sada dok izgovaram tu reč; a da učinim ono što bi moglo da zasluži tu titulu – na to ne bi mogla da me navede ni sva ispraznost na svetu.

Šekspir: A da li bi na to mogla da te navede tvoja ljubav?

Dezdemona: Kako da me navede?

Šekspir: Ako bi tvoja ljubav, tvoj Otelo, ako bi on od tebe zahtevao da zgrešiš u ime njegove ljubavi, da li bi ti to učinila? Da li bi tvoja ljubav na to pristala?

Dezdemona: Nikakva Otelova grubost ne može da okalja moju ljubav prema Otelu.

Šekspir: Tvoja ljubav bi, dakle, na to, ipak, pristala.

Dezdemona: Ja to ne bih volela; ali, moja ga ljubav tako hvali da su, čak, njegova bezobzirnost, njegovi prekori i vređanja – puni ljupkosti i lepote.

Šekspir: To što te je izgrdio na pasja kola i maločas prebio kao poslednju kučku, to ti pruža dokaz o njegovoj ljubavi, je li tako? I ti u tome nalaziš sklad i lepotu? Je li to ljubav? Pitam, je li to ljubav? Biće da upravo to jeste ljubav koju smo navikli da ljubomorno ljubimo… Molim te, učini mi jednu uslugu!

Dezdemona: Koju uslugu? Danas svi nešto od mene traže.

Šekspir: Veruj mi, ja sam posljednji koji nešto traži od tebe. Prethodnu svoju repliku ponovi s čuđenjem, ne s patosom, s čuđenjem nad tom ljubavlju o kojoj govoriš, jer ti lepo kažeš: moja ga ljubav hvali, kao da ga ne hvališ ti, kao da se tvoja ljubav odvojila od tvog bića…

Dezdemona: Dakle, moja ga ljubav tako hvali da su čak i njegova bezobzirnost, njegovi prekori i vređanja – puni ljupkosti i lepote.

Šekspir: To si sada lepo rekla, kao da tvoja ljubav ne voli to što smatraš ljubavlju. Rekla si to kao da ne voliš tu i takvu svoju ljubav! To bi bilo dobro.

Dezdemona: To ne bi bilo lepo. Ja to ne bih volela.

Šekspir: Zato na kraju i jesi ubijena, jer si ubijena na početku.

Dezdemona: Brbljate učeno gluposti, gospodine! Otelo! Hoćete li, gospodaru, doći u postelju?

Šekspir: Vama se, draga gospođo, ne može pomoći. Vi ste taokinja dobrog feudalnog vaspitanja. Ništa! Uživajte! Evo, ja ću vam dunuti vetar u čaršave, sazdaću za vas mediteranski štimung, čuće se i zrikavci, i sve će prožeti mesečina dok te Otelo davi… Ali, dok je, ričući i plačući, Otelo davi, Dezdemona je uspela da dohvati sveću i da njom oprlji oči Otelu te da se iščupa iz njegovih kandži. On je zaurlao i uhvatio se za lice. Dezdemona je zaždila prema vratima, nadomak je slobode, ali, tu joj ja stojim na putu i pitam: Kuda sada, Dezdemono?

Dezdemona: Molim te, smiluj mi se bar ti!

Šekspir: Kamo? Kome? Nekom novom Otelu? Da te i taj davi? Tebe guši tvoje poimanje, tvoje osećanje ljubavi, ili – kako bih voleo da kažem kad bi to bilo primereno pozorištu Elizabetinog vremena – tebe guši struktura tvoje ljubavi: ona stoji u tvom biću kao kost u grlu. Nisi li ti svoju ljubav nazvala svojom dužnošću prema svome gospodaru?

Dezdemona: Ali, Otelo je u zabludi. On je prevaren. Pogrešno uveren da sam bludničila!

Šekspir: Ne, ti si u zabludi. Gospodar ima pravo na zabludu, podjednako kao i na istinu, on ima pravo da greši, isto toliko kao i da bude u pravu. Stoga i jeste gospodar. Oni koji pristaju na to da imaju gospodare, priznaju im ovo pravo da budu u krivu kao i u pravu. Nisi li pred svojim ocem rekla da je tvoje srce…

Dezdemona: Da je moje srce pokorno onome što se najviše mili mojem gospodaru, ali…

Šekspir: Bez ali, molim te, nemojmo ovu tragediju srozati u melodramu! Tvom gospodaru sada se mili da te zadavi…

Dezdemona: Ali, ako bi se on uverio…

Šekspir: On se uverio u svoju ljubomoru. On to želi, a njegova želja, tvoja je zapovest. Ti si pristala na tu mizoginu, ginocidnu ideologiju svetog Pavla, da je žena na drugom, a muškarac na prvom mestu, i da za ženu ima da misli njen muž. A sad hoćeš da pljuneš na tu svoju ljubav i da odmagliš od nje. Zašto? Samo zato što si se uplašila smrti.

Dezdemona: Ne bojim se smrti. Bojim se neistine.

Šekspir: Onda nemaš čega da se bojiš. Ti moraš da umreš jer si iskreno volela ljubavlju koja nije istinita.

Dezdemona: Hoće li boleti?

Šekspir: Hoće, ali neće dugo trajati.

Dezdemona: Eto, umirem smrću, i to bez krivice. Bez krivice? Đavola bez krivice!

Otelo: O, droljo! Kasio je na tebi jahao! Bio bih proklet ispod najdubljeg pakla, da te ne ubijem!