Foto: Privatna arhivaNARATOR: Don Kihot je vraćen kući. Suvi koštani vitez je najzad ostavio koplje, i legao, žut kao vosak, da umre. Smrt njegova je smrt po tome što je umiranje mašte. Don Kihot ne može više da živi u zanosu, da vidi iluziju, ne želi slavu, i on zato nije više junak, reformator, spasitelj, ljubavnik. Još diše, ali ne može više iz žeđi za slavom da kaže: Yo sé quién soy! Ja znam ko sam!
(Don Kihot je na bolesničkoj postelji. On umire. Dulsineja svira Mocartov Klavirski koncert br. 23, Drugi stav.)
DON KIHOT: Gospodo, samo polako, jer u lanjskom gnezdu nema ptica ove godine; ja sam bio lud, a sad sam već pri sebi, bio sam Don Kihot od Manče, a sada sam, opet, kako rekoh, Alonso Kihano Dobri, hvala Bogu; neka mi moje kajanje i iskrenost povrate kod vas, dragi zemljaci, ono uvažavanje koje sam imao.
SANČO PANSA: Ozdravio si, Viteže, ozdravio da bi umro; postao si ponovo Alonso Kihano Dobri, da bi umro. Ali, umire Kihano, a ne Kihot – dok je Sančo živ! Takva mi se tuga spustila na srce kao da ga mačka grebe kandžama. Ali, to nije tupa tuga, a i mačka je pametna. Ja znam ko sam. I to mi pruža najveće zadovoljstvo, bez obzira što sam tužan. Kuda gledate, senjor Alonso?
DON KIHOT: U Sunce. Evo ga, nebeskog oka, večite baklje vasione, tvorca muzike i lekara svih ljudi! Ali dan se primiče, priklanja noći i nezadrživa snaga ga vuče nadole. Neće proći puno vremena i ono će nestati pod zemljom. Sunce. Tada će nastupiti mrak. Ali taj mrak nije dugog veka, Sančo! Sutra je novi dan! Ali za mene, on više nikad neće doći. Za mene drugog dana do ovog koji se završava neće biti. Pogledaj, lišće je požutelo! Pogledaj, Sunce je rasečeno napola, zemlja se diže i proždire ga! Pogledaj, lišće je požutelo!
(Napuklim, drhtećim, prigušenim glasom, onaj koji je bio Don Kihot peva)
Lisje žuti veće po drveću,/ Lisje žuto dole veće pada;/ Zelenoga više ja nikada/ Videt neću!/ Glava klonu, lice potavnilo,/ Bolovanje oko mi popilo,/ Ruka lomna, telo izmoždeno,/ A kleca mi slabačko koleno!/ Dođe doba da idem u groba.// Zbogom žitku, moj prelepi sanče!/ Zbogom zoro, zbogom beli danče!/ Zbogom svete, nekadanji raju, -/ Ja sad moram drugom ići kraju!/ O, da te tako ja ne ljubljah žarko,/ Još bih gledo tvoje sunce jarko, -/ Slušo groma, slušao oluju,/ Čudio se tvojemu slavuju,/ Tvojoj reci, i tvojem izviru -/ Mog života vir je na uviru!// Htedoh dugu da sa neba svučem,/ Dugom šarnom da sve vas obučem./ Da nakitim sjajnijem zvezdama,/ da obasjam sunčanim lučama…
SANČO: Znam da nije dobro za zdravlje, ali hoćete li možda poslednju cigaretu?
(Don Kihot počinje da se smeje. Uguši se u smehu. Mrtav je.)
SANČO: Smejao si se na kraju i nisi se molio, dragi moj druže, drago moje Ja.
ROSINANT: Umro si viteški, kao don kikot!
(Sančo i Dulsineja se uozbilje i strogo pogledaju Rosinanta.)
DULSINEJA: Usmrtili su te rođaci sa svojim dobrim, lepo vaspitanim namerama i dresiranim željama. Sahranili su ti žudnju i pre smrti. A svaka žudnja je donkihotovska. Lišili su te najdragocenijeg dara kojim je nagrađen čovek – dara slobode. Izlečili su ti ludu dušu, a izlečivši je, unakazili su je.
SANČO: Na svetu je mnogo zla, Dulsinejo, ali od zarobljeništva nema goreg zla!
ROSINANT: A najgore zlo je kad su sami robovi i sluge zadovoljni. Ništa grđe od zadovoljnog sluge! Šekspir.
(Njih troje stoje s kopljima u rukama. Rosinant kopitom bije o zemlju kao pred najljuću bitku. Dulsineja gleda ozbiljno, zadubljeno, bez straha i bez dopadljivosti. Sančo oblači oklop Don Kihota.)
SANČO: Bezopasne, izgladnele proleterske životinje dovedene su do beznađa! Ali toga postaješ svestan tek kad ti neko razbije glavu i isprazni džepove. Ne, neće se na tome završiti. Braniću se, neću sedeti skrštenih ruku! Ispravi nepravdu na koju naiđeš! Sada ono što je sadašnje, ovde ono što je ovdašnje. Ako sretneš nekog lažljivca, saspi mu u brk: lažljivče! Sretneš li kradljivca, vikni mu: lopove! Onom što lupeta gluposti, tresni u lice: glupane! Ma ko da je i koliko god visoko da je uspeo da se prikrade u društvu. Što je više gore, to mu glasnije skreši u lice! To je hod napred. Govorimo istinu na svakom koraku! To je način borbe.
DULSINEJA: A sve one koji se bave studiranjem nauke o tome kakvim ovde korakom da se korača, u kakvom ritmu i kojim pravcem, odmah treba razjuriti. Pre svega, napolje sve one koji neprestano idu ukorak i u ritmu. Pretvoriće borbu u plesačku trupu!
ROSINANT: Više volim da sam Don Kihotov konj, kojeg on zove drugom, nego šampionski lipicaner sa zlatnim trofejem među džokejevim mudima!
NARATOR: Zato što ne postoji samo realnost, nego i ono što je menja!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
