Narodno, a ne tek nacionalno pozorište

Uoči same proslave, glumice i glumci Narodnog pozorišta pružili su dokaz da su ljudi, i to u društvu u kojem ljudi sve više dokazuju da su glumci.

Posle jednomesečnog protesta protiv uprave pozorišta i direktora Dejana Savića, koji je, zbog javno izrečene istinite kritike, smenio Željka Hubača s mesta direktora drame – a za čijeg je mandata Drama Narodnog pozorišta upravo preporođena, da se iz dugogodišnje obamrlosti pokaže kao najagilniji i najbolji ansambl u zemlji – glumci i glumice su, rešeni da na jubilarni dan Narodnog pozorišta stupe u štrajk, uspeli da smene neodgovornog upravnika i izbore svoje građansko pravo na dostojanstvo poziva. Biti glumac znači biti ličnost u javnosti i za javnost.

Pozorište je, pre svega, javni prostor i javno vreme. To bismo uvek morali imati na umu, kako bismo negovali specifično povišenu odgovornost prema pozorišnom pozivu. Jer glumac ima mogućnost i pravo ne samo na to da igra određenu ulogu u određenom istorijskodramskom kontekstu, kao zauvek datu, nego i da, iz duha te uloge, govori o stvarnosti u kojoj živi.

Osim toga, i preko toga, glumac može i to da, iznenadno, neočekivano, na pozornici, tokom predstave, javno postavi pitanje o svojoj ulozi i smislu predstave u kojoj igra. Glumac je čovek koji može neustrašivo da deluje na sceni, tako da i sam gledalac pred njim oseća poziv na odgovornost i čak mogućnost da bude prozvan da se tu izjasni, javno, o određenom postupku u predstavi i/ili u neposrednoj stvarnosti, a ne da bude uljuljkan u tok predstave koja ide blaženo neupitno svom zacrtanom kraju.

To uznemirujuće osećanje da biste kao gledalac mogli u jednom trenu, iznenada, da postanete učesnik u predstavi (koja, dakle, postaje intervencija u stvarnosti), naročito je važno kad u publici sede oni koji su odgovorni za stanje stvari u okruženju u kojem se predstava igra: političari, biznismeni, upravnici ustanova, javni intelektualci.

Pozorište je alternativno vreme i alternativni prostor postojećem. U njemu se postojeće preispituje kao na obdukcionom stolu; u njemu se, najzad, postojeće pokazuje kakvo doista jeste, zato kažemo da je pozorište ogledalo društva. U tom ogledalu, ono što je inače predimenzionirano u stvarnosti, ili što je u njoj minimizirano, može se pokazati u istinskoj svojoj veličini, a odnosi među ljudima u istinskim razmerama. Oni koji zauzimaju nepravedno visoke položaje u društvu, mogu u pozorišnoj predstavi da budu svedeni na svoju pravu, minornu veličinu i karikaturalnost, a oni koji su omalovaženi, poniženi, besprizorno ignorisani u realnosti, na sceni mogu da postanu glavni akteri, heroji. To je ta pozorišna igra, ta ludičnost teatra, u kojoj se uspostavljaju istinski, u stvarnosti poremećeni, izvitopereni, odnosi između značaja i smisla, između vrednosti i cene. Zato je, recimo, tragedija adekvatan žanr da se pokaže istinska ljudska veličina, snaga žene ili muškarca koji se usuđuju da, iz moralnih razloga, pogibeljno, prekorače granice probitačnog ponašanja, da iskažu heroizam nasuprot karijerizmu, a groteska je, recimo, zgodna da pokaže nakazne osobine i postupke vlastodržaca, koji se u njenom ogledalu vide istovremeno kao smešni i jezivi, dakle, kao morbidne figure.

Kao radikalna intervencija imaginacije u stvarnosti, kao eksperimentalni život, teatar je jedina subverzivna institucija civilizacije. Sve druge institucije služe održavanju uspostavljenog poretka, jedino je teatar institucija istinske želje čoveka, koja se nikad ne zadovoljava postojećim. Teatar je potencijalni prekid poretka.

Da teatar nije subverzivna stvar, dakle, institucija koja, paradoksalno među drugim institucijama, podriva postojeće, ne bi od samog njegovog početka pa do dana današnjeg postojale zabrane pozorišnih predstava.

Od samog početka, teatar u sebi čuva sliku društva kakvo nije a trebalo bi da bude, jer je ta želja najdublje ukorenjena u čoveku: ona je ono što uobičajeno nazivamo dušom. Pogledajte, sa scene na gledalište u staroj Atini! Šta vidite? Koga vidite tamo? Ne samo slobodne građane, muškarce, nego i one koji u tom društvu nisu slobodni: žene i robove. U atičkoj demokratiji jedino mesto, jedina institucija u kojoj su zajedno mogli da borave, sasvim ravnopravno, i robovi i žene i slobodni građani, bio je teatar. Dakle, već u staroj Grčkoj, teatar eksperimentalno prevazilazi postojeću nepravdu u društvu. On ukazuje na potencijal razvoja tog društva, stvarajući pretpostavke za ideju o jednakosti, slobodi i bratstvu.

Već dve i po hiljade godina pozorište, dakle, postoji s tim svojim potencijalno prozorljivim pogledom sa scene na gledalište, da taj pogled ovih dana, eto, sevne i u Beogradu, u kojem glavni političari sa svojim biznismenima, i biznismeni sa svojom medijskom poslugom, javnost ubrzano tale u javno mnjenje, a društvo u publiku. U Narodnom pozorištu u Beogradu pokazalo se, najzad, da glumci imaju moć da publiku pretvaraju u društvo.

Kao što mu i ime na našem jeziku kaže, jedno narodno pozorište nije tek nacionalno pozorište, kao kad bismo na engleskom jeziku rekli People’s Theatre, a ne National Theatre.

Kolegama i koleginicama iz Narodnog pozorišta u Beogradu, srećan naš praznik!