Nebeski kuvar, gospodin Orelj

Kvantitet prelazi u kvalitet, uči nas dijalektički materijalizam. Ovde to znači: ako želiš da ostaneš na slobodi, a da se brzo obogatiš, onda treba da kradeš ne na sitno, nego en gros, svakog časa, bez prestanka. Ako što pre nagomilaš basnoslovno bogatstvo – njegova basnoslovnost postaće cenjeni kvalitet. Pridev tu, brzinom svetlosti, prelazi u egzistencijalni atribut. Ako želiš da ti svi veruju – laži en gros, svakog časa, neprekidno. Ako želiš ugled, čini najgnusnije stvari, ali ne na kašičicu, nego „na veliko“, u svakom pogledu, svakog dana. Akademici, eksperti i ostala elita skidaće kapu pred tvojom pojavom i rado će ti biti društvo. Elita je opčinjena činima moći. Pogledajte samo kako iz okrilja bivših moćnika prelazi brzo pod skute sadašnjih!

O kuvaru koji je popio otkaz zbog pesme „Lili Marlen“, i bio vest prošle nedelje, prošle nedelje nisam pisao jer mu je mesto tad uzela jedna još nasilnija pojava – ubijanje izložbe „Vukovar – ubijanje jednog grada“, u Novom Sadu. Iz istog grada, ove nedelje stiže još teža, mračnija vest: dva četrnaestogodišnjaka zapalila su dvojicu beskućnika. Jedan čovek nije preživeo spaljivanje.

Još deca, vršnjaci onih bombaša i kurira u partizanskom pokretu otpora fašizmu, ova dva mlada bića počinila su gnusni zločin za koji – ne samo po zakonu nego i po naravi svoje malodobnosti – ne mogu snositi krivicu. Kako je uopšte moguće da ova dvojica (nad čijim glavam se već razbesneo medijski linč i vapaj za odmazdom), u narednim godinama izgrade dostojne živote, dakle, bez oslonca na izgovore o okolnostima koji su njihovu mladost naveli da počine užasno nedelo? Koji će to vaspitno-popravni sistem da im to pruži u gradu u kojem čuvari zakonitosti, od zakona čuvaju kriminalce koji uništavaju izložbe?

Slobodarski gest kuvara u Skadarliji na najbolji način govori o sistemu vaspitanja koji je zavladao ovom zemljom kao okupator. Šta je kuvar čuo, šta je učinio, i kako mu se to osvetilo?

„Dok sam pripremao hranu, čuo sam iz restoranskog dela kako odjekuju taktovi pesme koju su na usnama imali fašistički vojnici kada su počinili najveće zločine u istoriji čovečanstva“, veli on. Bila je to pesma „Lili Marlen“, između ostalog, simbol nemačke nacističke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, a razdragano su je svirali muzičari restorana po želji razneženih gostiju iz Nemačke. Baš kao da je 1942. ili 1943. godina, kad je svake večeri, za čitav Treći rajh, iz okupiranog Radio Beograda, tačno u 21:55, emitovana. Kuvar je izašao iz kuhinje, prišao muzičarima i rekao im da odmah prestanu da sviraju. Menadžer restorana na to mu je naredio da smesta napusti restoran, jer je upravo dobio otkaz. „Na posao je primljen da bude kuvar, a ne muzički urednik“, s ponosom je potom izjavila ta nadmena menadžerska ništarija, koja sigurno ima nekakvo ime, ali to ime nema nikakvo biće.

Kuvar je otišao. Njegovo ime je Marko Orelj, i ako će se jednog dana kod nas opet pojaviti udžbenici, njegovo bi ime i njegov gest morali zauzeti mesto uokvirenog primera u nekoj od lekcija o moralu, dostojanstvu čovekovu, antifašizmu, društvenom angažmanu, o našoj epskoj poeziji ili, ako baš hoćete, o patriotizmu.

Gospodin Orelj probušio je, kao mehur od sapunice, onu etiku dužnosti radnog mesta koja čoveka danas obavezuje da ne bude moralan; ono sveprihvaćeno: stoj tamo u kuhinji i kuvaj, jer nije tvoj posao da nas učiš pameti da li pevamo nacističke pesme, da li smo ulizice i poltroni, da li se ponižavamo, i da li je tamo neko ubijao milione ljudi dok ga je uveče bodrila srceparajuća pesmica „Lili Marlen“! Osim toga, to je samo pesma, a ovi stranci pošteno plaćaju! Ko peva, zlo ne misli.

U osuđenom, a dostojanstvenom, nesebičnom, društveno angažovanom postupku Marka Orelja namah je zaživeo obamrli smisao nacionalnog istorijskog nasleđa borbe za slobodu. U tom gestu pokazuje se i to da naša epska poezija nije tek mrtvo slovo na papiru, već da svoju poetiku baštini u etici slobodnog čina običnog čoveka.

Posle nekoliko decenija najogavnijeg unovčenja takozvanog Kosovskog mita, ovaj čovek je pokazao šta je uistinu smisao tog mita i tog pevanja: šta, zapravo, znači boriti se za carstvo nebesko, a ne za carstvo zemaljsko – za carstvo bića, a ne za carstvo posedovanja, te da je važno biti, a ne imati! Jednim jedinim gestom skinuo je nakratko s tog nacionalnog predanja, koje su akademici pesnici dugotrajno krivotvorili iz koristoljublja i pohlepe, svu ljagu, sramotu, ubistvenost i neistinu, i obelodanio istinski, zaboravljeni njegov sjaj – to da taj „kosovski zavet“ nije bio poziv na uništavanje drugog i proširenje teritorija, nego na čojstvo i dela zbog kojih se čovek rađa, da ostavi imena za sobom. Nebeski kuvar, gospodin Orelj.