Nikad ne kupujte pakao bez raja 1

Podmlađivalo ga je učenje, rad bodrio.

Govorio je samo ono što ga oduševljava, i to je sva tajna jednog od najlepših muških života ikada vođenih na prostoru četvorougla: Banja Luka, Beograd, Mali Lošinj, Pariz.

Bio je to misterijski život koji ništa ne taji, eruditski ljubavni roman kakav ume da komponuje samo genij autora „Blede vatre“ i „Lužinove odbrane“.

Pozivu prevodioca, posvetio se Kolja Mićević do dna duše.

Zanat prevodilaštva iskovao je do savršenstva, da mu postane glavni metod samospoznaje i tumačenja pesništva i sveta.

Društvo srećnih ljudi, zamišljao je na muzičkim osnovama.

Prepevavao je, virtuozno smelo, ne tek pesme i knjige, nego je alhemijom prepeva, iz mrtvih oživljavao duhove njihovih autora, da budu vodiči kroz tamu savremenosti.

Trubadure iz Provanse, podigao je u srpski jezik kao savremenike, da nam očiste zamagljeno ogledalo žudnje, od Vijona je načinio najboljeg srpskohrvatskog pesnika u vremenu kad se taj njegov prevod Velikog i Malog majstorovog zaveštanja pojavio, da i Krležu očara.

Preveo je Kolja Mićević celokupne pesme i gotovo sve „Sveske“ Pola Valerija, vraćajući time srpski jezik najjasnijem pokušaju razmišljanja o stvarima kao da same stvari govore.

Kolji Mićeviću Valeri je bio isto što i Danteu Vergilije, a Dantea je na srpski i francuski prepevao tako da Dante, iz četrnaestog stoleća, modernizuje današnju versifikaciju, da otkriva rimaginaciju, taj spoj rime i imaginacije, imaginacije u rimi, što je originalna reč Kolje Mićevića.

Nabrojati samo imena autora i naslove knjiga, koje je Kolja Mićević preveo na srpski i francuski jezik, te naslove knjiga njegovih eseja i pesama, tražilo bi prostora za dve kolumne.

No, to bi imalo smisla.

To je jedan grandiozni spomenik živoj reči čiji su autori odavno mrtvi. Sve te knjige imaju moć transsupstancijacije.

One animiraju umrtvljeni duh čitaoca.

Posvećujući svoj život proučavanju života umetnika i njihovih književnih i muzičkih dela, Kolja Mićević je preuzimao na sebe i da živi te živote.

Kad bi govorio o Pou, Igou, Valeriju, Morisu Sevu, Arnou Danijelu, Danteu, Bahu, Mocartu…, osećalo bi se prisno prisustvo tih ličnosti u hipostazi oduševljenog njihovog tumača.

Ako se ne inkarniraju, reči su prazne.

Kao što čita i tumači književna i muzička dela, čitao je Kolja Mićević znake samog života, snove, susrete, razgovore, signale gestova, nagoveštaje osećanja, ćutanja…

Bio je sveprisutni čitač.

Voleo je da radi spontano, da ga pomno proučavanje jednog predmeta vodi neplanirano u drugu oblast ili drugoj ličnosti, čijem se susretu nije nadao, ali nikad nije dopustio da taj put potom ne protumači poput teksta pisma ili pesme.

Bio je rimaginator ne samo kao prevodilac poezije, nego i kao prevodilac života.

U njegovom intimnom životu ima tragičnih i komičnih događaja takve poetske snag kao da izlaze pod perom Poa ili Dantea.

Mnogi među njima izgledaju kao čudo, kao da su se u život alhemičara reči upleli sižeji iz života i dela pisaca i kompozitora čije je sudbine voleo.

Događaj o kojem se ovde usuđujem da govorim jeste javna stvar. Obelodanio ga je božanstveni svedok Predrag Matvejević u tekstu „Ratnici i dezerteri“:

„O Kolji Mićeviću morat ću jednom napisati poseban ogled. Ponosim se što sam njegov prijatelj. Cijenim njegovo umijeće i poštenje. Prve godine emigracije proveli smo jedan uz drugoga u Francuskoj. Sjećam se jednog popodneva, vozio sam se autobusom središtem Pariza i prolazio sa suprugom kraj velike pošte na otočiću Cit: ugledasmo odjednom Kolju kako izlazi kroz golema vrata i drži se za glavu. Učinilo nam se da plače. Iziđosmo na prvoj stanici, pojurismo za njim, stigosmo ga: što se dogodilo? ‘Srušili su mi Ferhadiju!’. Slična je bila moja reakcija na vijest da je u Mostaru srušen Stari most. Satima nisam vjerovao a onda – kad sam vidio slike na televiziji zaplakah. Ferhadiju bezumno porušiše ‘Srbi’, Stari most suludo ‘Hrvati’. Stavljam ih obično pod navodnike, jedne i druge – oni za mene nisu ni Hrvati ni Srbi. Kolja i ja takvima na pripadamo. Ponosimo se time što nismo njihovi.“

Ovaj je tekst Matvejević napisao u odbranu Kolje Mićevića od napada nacionalista iz Republike Srpske, koji su smatrali da Kolja Mićević treba da bude prognan zauvek iz Banje Luke kao i Dante iz Firence.

Odu njihovom savršenom prijateljstvu, Matvejević završava ovim rečima: „Vratit ćemo se, o bivši drugovi i lažna gospodo, tamo otkud smo potekli, makar samo da umremo u kraju koji nismo prestali voljeti. Ali vam nećemo doći pod uvjetima koje vi postavljate niti platiti cijenu koju tražite. Ima svagdje Nikola Galića (onaj koji je tada napadao Mićevića, prim. aut), koji sve čine da se nikad ne vratimo. Razumijem ih – naš povratak može samo uvećati njihovu sramotu.“

Početkom novembra Kolja Mićević obreo se nakratko u Banjoj Luci, književnim poslom, da se iz nje ne vrati.

Umro je u njoj 17. novembra.

Nadam se da će njegov trajni povratak uvećati sramotu svih počinjenih beščašća u Banjoj Luci, i da će njegov grob svetleti kao obelisk najlepše vrline.

Proveli smo zajedno veče u „Maloj Slaviji“ 30. oktobra, na Valerijev rođendan. Nisam ni slutio da čarobnjak ne kani da se iz Banje Luke vraća.

Posle dvestotinjak objavljenih knjiga, za njim je u Parizu ostalo toliko još nedovršenih radova, a među njima, posle šeststo napisanih stranica, negde na početku „Čistilišta“, i delo „Ko je ko u Danteovoj ‘Komediji'“.