Nekoliko godina već, negde u ovo vreme, kad se približimo danu predviđenom za održavanje Parade ponosa, kod nas se uskovitlaju rasprave, i to na najvišim instancama vlasti – ove godine oličenim u protagonistima ministarstva policije i načelništva glavnog grada – o tome da li je dobro „dopustiti je“. Ne samo da se ovog leta ništa nije promenilo nabolje u odnosu na prošlo, nego je sve unazađeno. Lane, policija uopšte nije dovodila u sumnju svoju rešenost da obezbeđuje Paradu ponosa, a kad je do nje došlo, učinila je to revnosno. Sada, ne osvrćući se na Ustav, ona besmisleno traži posebne političke garantije i – uprkos tome što je to njena, zakonom određena, dužnost – preti da neće čuvati red i mir tokom najavljenog događaja.
Još uvek u našoj javnosti nije raščišćeno s notornom činjenicom da homoseksualnost nije devijantno ponašanje, uvredljivo za moral, a tome, svojim izjavama o izlišnosti ili opasnosti održavanja Parade ponosa – uz klerikalne, „patriotizovane“ intelektualce – najviše doprinose visoki funkcioneri države. Ovom prilikom, pozabavićemo se onim bazičnim zabludama koje političari, iz godine u godinu, o Paradi ponosa neodgovorno emituju iz udobnosti najviših državnih i društvenih položaja.
Prvo. Parada ponosa nije samo stvar gej-lezbejske populacije. Nema očiglednijeg dokaza za to od toga da određene LGBT organizacije ne podupiru njeno održavanje ili mu se protive (što govori o tome da i konzervativizam, inherentno, ne poznaje razliku heteroseksualno-homoseksualno). S druge strane, nju podržavaju i u njoj učestvuju, često i većinski, i osobe heteroseksualne orijentacije. Zašto je to tako? Zato što je diskriminacija manjinskog ponašanja koje nikoga ne ugrožava, očigledan znak neslobode jednog društva. U njemu se, stoga, nelagodno i neslobodno mora osećati i onaj kojeg ta diskriminacija ne pogađa direktno. Jer, sloboda nije samo sloboda za moje potrebe.
Drugo. Animozitet koji u delu javnog mnjenja i državnog aparata izaziva reč ‘ponos’ u nazivu manifestacije, potiče upravo iz nerazumevanja/ignorisanja Parade ponosa kao događaja bitnog za društvo u celini, a ne partikularno – kao stvari koja se tiče samo lezbejki i pedera. Ova povorka, naime, predstavlja ponos samog društva i praznik njegovog demokratskog dostignuća. Paradom ponosa društvo manifestuje toleranciju i slobodu, u tom trenutku izjavljujući: Mi smo i pederi i lezbejke, ali to nije bitno; kao što izjavljuje: Mi smo i Cigani, i Jevreji, i Albanci, i Hrvati, i Srbi, ali to uopšte nije bitno za celinu, već samo za svakog ponaosob – jer smo podjednako slobodni i pred zakonom jednaki, upravo bez obzira na sve pomenute odlike.
Treće. Paradu ponosa u policiji nazivaju manifestacijom visokog bezbednosnog rizika. Kako je moguće da jedan miroljubiv skup šetača bude opasan za okolinu? Ustaljeni odgovor glasi: Zato što izaziva bes i agresivno ponašanje kod određene populacije koja „paradere ponosa“ smatra uvredom „javnog morala“. Dakle, Parada ponosa je visokorizično okupljanje građana stoga što provocira autoritarne varvare da se ponašaju okrutno, te treba sprečiti njeno održavanje, a ne divljanje huligana! Ovde se istina pretvara u farsu.
Četvrto. Ministar policije traži izjašnjavanje svih parlamentarnih stranaka o tome da li su za ili protiv održavanja Parade ponosa, kako bi odlučio da li će policija postupiti po zakonu! Kako se ovo zove? Nikako drukčije do moralna podrška nasilnoj nemoralnosti varvarske manjine u Srbiji. Reč je o paradi poraza – poraza države pred sitnim kriminalcima kojima se daje za pravo da ulivaju strah i trepet većini stanovništva. Svoj legalni monopol nad primenom sile, država ovde poriče i ustupa nelegalnim bratstvima. Svojim postupanjem, ministar policije, u stvari, odbija da brani ustavni poredak zemlje. Ustav Republike Srbije, pak, garantuje pravo na održavanje i Parade ponosa.
Peto. Gradonačelnik Beograda izjašnjava se o Povorci kao o bespotrebnom skupu koji iritira stanovnike. Već smo rekli da je suštinsko pitanje u vezi sa ovim, po sebi, socijalno neprovokativnim skupom – pitanje koga on provocira i zašto. Ukoliko bi, na primer, postojali oni kojima umetnička dela izazivaju bes i okrutnost, i ukoliko bi pretili da će ih uništavati u galerijama i muzejima, da li bi to značilo da galerije i muzeje treba zatvoriti? Najzad, s pozicije javne, državne funkcije, gradonačelnik ne bi smeo da daje izjave kao privatno lice, a naročito ne one što su u suprotnosti sa zakonima koje je obavezan da čuva i promoviše kao što oni čuvaju njega.
Ovde je sve postavljeno na glavu. Subjekt ponosa pretvoren je u subjekt nedela. Subjekt nedela pretvoren je u zastupnika javnog morala. Oni koji predstavljaju zakon, ignorišu ga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
