Laž je svesno produkovana neistina, neistina s namerom prevare, i nju nije teško dokazati. Utvrđivanje poluistine, međutim, neuporedivo je teže. Šta je to poluistina, pokažimo na primeru reklamnog predstavljanja jednog holivudskog filma! Reč je o drami „Zečja rupa“ (Rabbit Hole) koja je, pod naslovom „Put u nepoznato“, još uvek na našem bioskopskom repertoaru. Glavne uloge igraju Nikol Kidman i Aron Ekart.

Na sajtu Krstarice, među ostalima, „Put u nepoznato“ predstavljen je sledećim rečima: „Ovo je film o bračnom paru čiji se život menja posle gubitka malog sina Denija. Pošto Denija pregazi tinejdžer, bračna veza postaje krhka. Žena ostvaruje neobičan odnos s tinejdžerom ubicom, a muž se odaje porocima. Njih dvoje kreću putevima koji će im izmeniti život.“

Tačno je da četvorogodišnjeg dečaka koji trči za psom i nesmotreno pretrčava ulicu, ne svojom krivicom, automobilom pregazi jedan stariji tinejdžer. Tačno je da majka poginulog dečaka uspostavlja komunikaciju sa ovim mladićem. Međutim, ukoliko ga nazovemo „ubicom“, a njegovu komunikaciju s majkom dečaka kojeg je pregazio „ostvarenim neobičnim odnosom“, i to u istoj rečenici u kojoj pominjemo i „odavanje porocima“, onda čitaocu neizostavno namećemo pretpostavku, ako ne i gotov zaključak, da je unesrećena žena u „ubici svog sina“, znatno mlađem od sebe, našla strastvenog ljubavnika! Očekivanje perverznog doživljaja, sasvim je legitimna stvar, ali, posredi je obmanjujuća ponuda. Kao i u politici, i ovde poluistina uliva lažnu nadu.

Treba li uopšte reći i to da se ojađeni otac ne odaje nikakvim porocima i da, kao i njegova supruga, već osam meseci od smrti svog deteta živi čedno da čednije ne može biti. U kratkom opisu sadržaja sugeriše se i to da će se njih dvoje razići („kreću putevima“), dok u filmu oni ustrajavaju na zajedničkom putu. Dakle, na osnovu činjenica, ovde se, suptilno, konstruiše nepostojeća realnost!

Ono što nazivamo poluistinom u politici, predstavlja najpogubniji oblik laži. Za poluistinu se uvek mogu iznaći brojna opravdanja, a da se ona nikada ne nazove klevetom. Ona je laž na osnovu činjenica!

Jedan od najdelotvornijih metoda za proizvodnju poluistina u politici jeste prizivanje istorijskog konteksta, pri čemu se, dakako, iz vida gubi neposredan život. To je ključni problem srpske politike u vezi s Kosovom. U vidu, dakle, treba imati da moderno doba ne određuje samo Makijavelijev nazor o politici, nego i Rusoov stav da je vraćanje u istoriju krivotvorenje. Ukoliko Makijaveli daje dijagnozu, Ruso propisuje terapiju.

Majstor poluistina u političkom životu Srbije bio je, bez premca, Vojislav Šešelj. Za njegove aktivne stranačke službe, tu njegovu veštinu upražnjavali su i njegovi tadašnji saborci Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Današnji svoj štrajk glađu, Tomislav Nikolić naziva i postom. Ova protivrečnost u samodefinisanju jednog postupka, odražava protivrečnost političkog subjekta koji se iz uloge što je bila alternacija ulozi koju ju je, kao istinski prvak, igrao Šešelj, našao sad u ulozi koja je alternacija onoj koju, u prvoj podeli, igra Boris Tadić.

Štrajk glađu je šešeljevska mera par excellence, a post – tadićevska. Jedina konstanta u Nikolićevoj političkoj kolebljivosti jeste, kako je i sam rekao, njegovo dugogodišnje prijateljstvo s poslovnim čovekom Milanom Bekom. Ukoliko je konstanta ove kontradiktorne političke prakse „kontroverzni biznismen“, onda je nada koju je pauperizovani sloj stanovništva u nju investirao – lažna.

Nikolićeva pozicija je pozicija poluistine. I ukoliko istinu, prema preporuci Majkla Dameta, nazovemo mogućnošću opravdanog tvrđenja, možemo reći da je Nikolić danas u nemogućnosti opravdanog tvrđenja.

Kako, pak, stoji stvar s mogućnosti Borisa Tadića za opravdano tvrđenje. On je nedavno upriličio svoj performans, doduše u žanru komedije, za razliku od tragičkog žanra Nikolićevog performansa. Prilikom obilaska novopodignutih kuća na zemljotresom pogođenom području Kraljeva, Tadić je nepozvan ušao u jednu i počistio prašinu s poda. Učinio je ono što se od njega ne očekuje i što je sasvim izlišno, a u cilju promocije učestvovanja u potrebama građana! Za isti cilj, Tadić nije učinio ono što se od njega očekuje i što je doista neophodno. Njegova pozicija, takođe je pozicija poluistine – ona onemogućuje opravdano tvrđenje i uliva lažnu nadu – perverzno, kao u reklamnom predstavljanju filma „Put u nepoznato“.

Nikolić ugrožava sopstveno zdravlje, Tadić pomaže oko kućnih poslova u jednom domu – to su činjenice na kojima se gradi poluistina o političkom životu zemlje u kojoj, kako stvari stoje, od politike nije ostalo ništa.