"Porodica" ili "Režim" 1Foto: Privatna arhiva

Slegla se slama glasova za i glasova protiv televizijske serije „Porodica“, kao i glasova koji su, u svom fino negovanom građanskom maniru bili i za i protiv, taman toliko protiv da bi sasvim bili za. Bilo je to otegnuto mlaćenje praznine sa svih strana.

„Porodica“, televizijska serija o 48 sati, ili 72 sata, porodice Milošević tokom hapšenja Slobodana Miloševića, dvadeset godina potom, jasno je pokazala dve stvari, koje su ostale mutne.

Prvo, u institucijama filmskog i televizijskog sistema proizvodnje ne može se proizvesti sadržaj koji bi jasno, razgovetno i validno govorio o zločinima režima Slobodana Miloševića, kako ti zločini zaslužuju. Dakle, nema ovde nijednog ogranka nezavisnosti institucija. Sve su spojeni sudovi, od pravosudnih i privrednih do medijskih, pozorišnih i filmskih.

Već sam naslov serije „Porodica“ imenuje drastičnu restrikciju realnog sadržaja u predmetu kojim se bavi. Nije porodica Milošević bila ta koja je sama uništavala ljude i satirala državu, kao što bi se to moglo reći za neki mafijaški klan, koji ima specijalne veze sa delovima odmetnute parlamentarne države, nego je ovde sama država pod režimom Slobodana Miloševića ubilačka.

Režim, naime, nije tek jedna izolovana, nastrana familija, nego ga čine institucije, službe i ljudi na odgovornim pozicijama, koji su izvršioci najgorih nepočinstava, od malverzacija za pljačku stanovništva do proizvodnje ratova, etničkih čišćenja i genocida.

Naziv „Porodica“, tako delikatno, iz kruga ubica i pljačkaša deportuje u solidni kor sva ona javna lica iz vremena onog, koja i dan-danas odlučuju o politici, ekonomiji i kulturi.

Drugo, refleksije na „Porodicu“ pokazale su da je kritička misao u Srbiji toliko iscrpljena da ne ume ni da prepozna kukavičje jaje Miloševićevog režima u blagoj, dijetetsko-veganskoj večernjoj kritici tog istog, najkrvoločnijeg od svih srpskih režima, kako je serija „Porodica“ to vrlo fensi aranžirala.

Objasnimo sada ovaj slučaj sredstvima filmske i televizijske kritike, kako to i dolikuje!

„Porodica“ je usredsređena na poslednjih 48 časova, ili 72 časa, svejedno, pred hapšenje Slobodana Miloševića i tokom hapšenja. Dva su mesta radnje. Vila Mir, u kojoj rečena porodica obitava, i zdanje Vlade Republike Srbije, u vreme premijera Đinđića. Tok je linearan i sinhron na dva mesta radnje.

Nijednog trenutka igrani medij pokretne slike ovde ne koristi svoje osnovno sredstvo, da se, magnoveno, montažnim rezom, vrati u prošlost i pokaže zbivanja u kojima su likovi odlučivali o nedelima, a čije posledice su dovele i do ovog trenutka koji se sada razvlači u pet epizoda.

Nema, dakle, flešbeka, nema jukstaponiranja vremenski udaljenih sekvenci sa istim akterima. Medij se u ovoj seriji odrekao sopstvenog jezika i zarobio sebe u zabludu direktnog televizijskog prenosa.

Ovakvim uskraćivanjem sebi vlastitog svog oruđa, serija „Porodica“ je vizuelno odvojila/otuđila Slobodana Miloševića od njemu neotuđivih slika zlodela, zlodela koja je njegov režim počinio, a on ih autorizovao. Prethodno je, to smo već rekli, cementirajući ga u porodični krug, serija „Porodica“ Miloševića izolovala/otuđila od samog mu režima.

Svrha jedne igrane televizijske serije o istorijskim događajima, jeste da vizuelno kontinuirano poveže vremenski udaljene a kauzalno povezane sekvence iz života svojih junaka.

„Porodica“ je upravo to ignorisala. To znači da je, de facto, prikrila ključnu činjenicu da je jedan brižan roditelj i muž, kako ga je prikazala, koji je ne samo osion nego i hrabar pregovarač o svojim poslednjim danima na slobodi, kako ga je prikazala, isto ono lice koje usmeno i tajno izdaje grozomorna naređenja o svirepim ubistvima svojih oponenata i kroji sudbinu jedne zemlje i čitavog regiona, zavijajući ih u crno.

Recimo to i ovako, ova serija je ućutkala sopstveni jezik, kojim se ruše barijere između dva vremenski udaljena a radnjom povezana događaja. Štaviše, ona je, samosakateći svoj jezik, upravo stvorila neprozirnu barijeru između zločinaca i njihovih grandomanskih zlodela. Stoga je „Porodica“ najnemoralnija od svih nemoralnih serija koje se poslednjih godina u Srbiji proizvode na buljuke.

Ovaj zaključak upozorava na to kako se jedna tema organizuje, a da iz nje nestane njena suština.

Još jedan zaključak. Srbija je društvo u kojem filmskim i televizijskim stvaraocima ni na kraj pameti ne pada da snime, na primer, igrani film o Dadi Vujasinović, našoj Ifigeniji, ako tako smem da kažem, ili o sudiji Nebojši Simeunoviću, o Slavku Ćuruviji i drugim junacima, koje je režim Slobodana Miloševića umorio na najsvirepiji način i pred očima onemoćale javnosti. Šta to znači? Lobotomija slobizmom izvršena je do kraja. Ispunilo se!

Režim Slobodana Miloševića je institucionalni virus koji je u poslednjih dvadeset godina društvene epidemije proizveo strahovite svoje mutacije.

U dva poslednja stoleća političke istorije Srbije, nikad nijedan mrtvac nije bio tako dugo živ kao što je to Slobodan Milošević. On danas vlada uspešnije, gotovo bez protivnika, nego za života, jer je shvatio, u svojoj najopakijoj mutaciji, da je za ostvarenje istih ciljeva mir profitabilniji od rata, a kritičari bolji partneri od partijskih članova.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.