Poslednja knjiga Branka Vučićevića

Sopstvenoj smrti Branko Vučićević je oduzeo glavni običaj smrti – žalopojnost. Sasvim u skladu sa svojom devizom da sve je dizajn. Četiri minuta trideset tri sekunde njegovog ispuštanja duše najautentičnija je žarijevska kerefeka za koju je ovde neko sebi uzeo slobodu u poslednjih tridesetak veoma sumornih zajedničkih godina. Bio je to ne samo Crni kvadrat u drukčijem svom agregatnom stanju, ili u drugom umetničkom i aktivističkom žanru, već i liturgija za čitav niz ključnih avangardnih pokreta i dela u proteklom veku. Bio je to fluksus pomena avangardi dvadesetog veka.

Svakako, V-effektu ove smrti doprinosi i njena dob. Vučićević umire kao vremešan čovek od osamdeset jednog leta, da bi ostao živi dokaz kakobiološka starost ne utiče na junost mišljenja i bivanja. Svih tih decenija, sačuvao se ovaj čovek, sasvim avangardno, od sopstvenog zatvaranja u karijeru, zvanje ili delo. Zato se i predstavljao kao prevodilac. Mene je tako kao petnaestogodišnjaka preveo na obale avangardnog filma, a kao poklon za punoletstvo – na obalu Nabokova, već u prvim rečenicama svog prevoda „Lolite“ naučivši me paradoksalnom spoju patosa i ironije.

Pre sedam godina pročitao sam poslednju Vučićevićevu knjigu i pisao o njoj. Podsećanje na nju neka bude moj pomen na čoveka za kojim u ovom gradu i ovoj kulturi trajno ostaje jedna od ključnih i ne tako brojnih geometrijskih tačaka linije svetskog duha.

„Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“ (Fabrika knjiga, 2009), scenario je tj. film na papiru, kako, dodeljujući sebi ulogu montažera, kaže autor Branko Vučićević.

U ovoj kratkoj knjizi fakata koji ga se tiču, Valter Benjamin iskrsava kao melanholični ljubavnik. Susrećemo ga u Berlinu gde upoznaje rusku glumicu i rediteljku letonskog porekla, Asju Lacis, koja na njega ostavlja neizbrisiv intelektualni i erotski utisak. Zatim, u sledećem kadru (šta ti je film!), oni su već u Moskvi, goli u zagrljaju, u hotelskoj sobi. Zajednička noć je za njima, ali to još ne znači da su kopulirali. Svakako, ljubav su vodili, ali to nam ovde nije predočeno niti kazano. Ta neizrečenost, ta nepokazanost, ističe posebnost ovog erotskog odnosa, među dvoma čija tela ne dele tek spermatozoide nego ideje.

Iz jedne usputne beleške shvatamo da Asja ima ljubavnikâ, o, ho, ho, a iz druge, iste takve, da je Benjaminov notes pun imena žena s kojima je puteno vrlo prisan.

Priča o ljubavi Valtera i Asje, osnova je na kojoj se gradi druga, priča o umetnosti u ranosovjetskoj Rusiji i vajmarskoj Nemačkoj. Ovo je, dakle, papirnati film o slavnom periodu evropske avangardne umetnosti.

Vučićević najpre polemiše sa stavom Vladimira Nabokova daOktobarska revolucija nije dala povoda ni za kakva ozbiljna nastojanja u umetnosti. „Ono što se u društvenom pogledu dogodilo 1917, bilo je ostvareno našom delatnošću kao likovnih umetnika 1914“, kaže Tatljin. „Kubizam i futurizam su bili revolucionarni umetnički pokreti koji su nagoveštavali revoluciju političkog i ekonomskog života iz 1917“, veli Maljevič.

Ljubavna priča Asje i Valtera i priča o usponu umetnosti u Nemačkoj i Rusiji, odvijaju se u sve tamnijim senkama nemačkog i sovjetskog totalitarizama: smrtonosni antijevrejski i antikomunistički zakoni na Zapadu, masovni progoni u logore na Istoku. Bežeći od nacista, Valter Benjamin ispija otrov.

Vučićević lapidarno navodi ko je sve, kad i koliko, od brojnih ličnosti u njegovom filmu u nastajanju/nestajanju, računajući i Asju Lacis, proveo na arhipelagu gulaga. Ova lapidarnost, kao crna rupa, u stvari je žalobna tišina, bez ukrasa, nad svim onim hitlerovskim i staljinističkim progonima o kojima su do danas napisane čitave knjižnice. U tu tišinu ulazi dakle štivo tih knjižnica.

Staljinov realni socijalizam i Hitlerov nacionalsocijalizam, u „Neobičnim doživljajima gospodina Benjamina u zemlji boljševika“, pokazuju se kao sistemi spojenih sudova. O ovom bratstvu po totalitarizmu, iz prve ruke svedoči slavno delo Karla Štajnera „7000 dana u Sibiru“, koje je on najpre morao da preživi. Posle potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop, koncentracionim logorima Trećeg rajha, iz sibirskih logora ustupljeni su nemački i austrijski komunisti.

„Staljinov komunizam prokleto je sličan Hitlerovu nacionalsocijalizmu“, kaže jedan od bezbrojnih svedoka u ime kojih svedoči Štajner. Komunisti su neprijatelji i nacionalsocijalizmu i staljinizmu. A avangardna umetnost naprosto je neprijatelj svakog režima i svih režimlija. Da si živ i zdrav Branko Vučićeviću, ma koliko mrtav i beo!