Drugim rečima, sve je ostalo isto. Isto, nepromenjeno, i to u gradu koji ima nasušnu, egzistencijalnu potrebu da promeni svoj „menadžment“, svoje „poslodavce“, starinski i tačno rečeno, svoje gazde. Zašto? Zato što oni ne mare za potrebe njegovih građana, za uslove njegovog razvoja, za važeće zakone i propise. I sada, posle izbora, dva meseca posle dočeka Nove godine, duže od jednog godišnjeg doba stoji ovaj grad, u koji su, od Dositeja i Sterije, svoju pamet ulagali najbolji duhovi, da čkilji u tmini pod novogodišnjim ukrasima, okićen kao neka parohijalna budala koja ne zna ni koja je sezona ni koji je vek. I ja sad jedino mogu još da se nadam da neki hohštapler ima probitka od ovog izležavanja zimskih ukrasa po glavnom gradu u proleće, i da za svaki lampion inkasira dnevni najam, jer je i ta i takva prevara bolja nego da ukrasi stoje zato što neko misli da je to lepo.

Oni koji su glasali za listu Srpske napredne stranke, glasali su listom iz straha od gubitka onog socijalnog minimuma koji im obećava podaništvo ovoj despotskoj, klijentelističkoj partiji, koja ima uvid u tajnost glasanja svakog onog koga je „zadužila“ radnim mestom, ili su, ako su to dobrostojeći građani – za nju glasali jer im prikriva finansijska ili druga ogrešenja o zakon, o koji se i samo rukovodstvo, kao po zakonu, oglušuje, pa zida i ruši, ruši i zida, bez javne rasprave, bez javnih konkursa, mimo postojećih pravnih akata, usred noći, inkognito, i bez jasnog plana. Ni sudskog traga ni tužilačkog glasa o protivzakonitom rušenju zgrada i uznemiravanju građana u Savamali, a ona jelkica od osamdeset tri hiljade evra, đuture sa saksijom, svetluca na trgu, dok nad ispražnjenim grobom Dimitrija Tucovića, iz onog betonskog lavora, koji se u svim bolje snabdevenim radnjama u Kini može kupiti za par stotina hiljada evra, štrca šareni dvomilionski vodoskok.

U takozvanom Beogradu na vodi – zidanje Skadra na Bojani, i ja sad mogu još samo da se nadam da i tamo neki hohštapler ima koristi od toga što novac ubacuje više u podzemlje, za dogradnju šipova, da osigura osnovu od nadiruće vode, nego u nadzemno zidanje, i da mu ta savska voda, koju i inače pijemo, bez ostatka i truna prljavog traga pere svaki uloženi dolar. Jer i ta i takva mutna rabota, kudikamo je bolja od grandomanskog građevinskog neznanja i životno opasnih urbanističkih procena.

Oni koji nisu glasali za izbornu listu SNS-a, a glasali su za izbornu listu partija okupljenih oko lika i dela bivšeg gradonačelnika Beograda, biznismena Dragana Đilasa, birali su, zapravo, povratak u uvod nastajanja društvene pošasti koja se danas zove SNS. Birali su, dakle, vraćanje istog, tačnije, vraćanje jednakog, ali iz ranijeg njegovog perioda. Tako su ove dve liste vrlo vešto, i sasvim veštački, objedinile protivničke tabore birača na istom, od njih pritajenom, zadatku. Neko je tu morao biti jako glup, talentovano glup, kako to mogu biti samo školovani ljudi, elitni građani i građanke, kakvi su listom glasali za listu koja je, u raspodeli uloga, u ovoj grotesci, igrala ulogu takmaca vladajućoj strukturi, ali protivnik nije bila.

Ono što je u ovom raspoloženju evidentne postizborne depresije najinteresantnije jeste to da su zapravo svi i pre izbora znali kakvi će biti rezultati izbora, i da su takvi rezultati i bili, a to su potvrdile čak i agencije za istraživanje javnog mnjenja. Da li to znači da je većina građana, ona koja je glasala za dve najuspešnije liste, zapravo i htela da glasa za isti poredak stvari? Razumni razlozi za ovu pretpostavku nalaze se u onoj većini koja nije glasala ni za jednu od dve navedene i navodeće liste, ili koja uopšte nije izašla na glasanje. Evo o čemu se radi!

U Beogradu biračko pravo ima 1.606.931 građanin i građanka. Na izborima, međutim, nije učestvovalo njih sedamsto devedeset dve hiljade četiri stotine pedeset četvoro (792.454). Šta znamo o njima u ovoj funkciji izbora?

Najpre to da se ne plaše da ne glasaju za SNS. Zatim, da to nisu glasači SNS-a, jer svi koji žele ili ne žele da glasaju a iz straha moraju da glasaju za SNS, prinudno ostvaruju to svoje prave u stopostotnom udelu. Potom, o ovim građanima znamo da odbijaju da poveruju da je lista koju kruniše ime Dragana Đilasa – rešenje za izlaz iz krize.

Ja sad jedino još mogu da se nadam da većina među ovim ljudima koji nisu „ostvarili svoje pravo na izbor“, to svoje pravo želi da ispuni tek kad se na političkoj sceni pojavi politička moć govora koja će, jasno, razgovetno i odlučno zahtevati da dođe na vlast kako bi moć podredila pravu. Jednostavnije rečeno, to znači: k poznaniju prava, na sudskim procesima, prizvati sve one koji su spojili političko nasilje i finansijsku moć, a Srpsku pravoslavnu crkvu, kao i druge crkve i verske organizacije, takođe, uvesti u državu, naime, obavezati da plaća porez na prihode, koji su inače basnoslovni. U ovoj golemoj brojnosti onih koji su odbili da biraju na ovim izborima, nalazi se istinska moć političkih promena. Osnovno pitanje jeste: zašto ovi ljudi nisu imali kome da daju glas?