Posle svega, potreban je predah. Blažen, ko ga sebi može priuštiti.
Neću navoditi od čega je sve predah ovde nasušno potreban. Toliko se nepodopština gomila u društvenom našem životu bez društva, da je izdvajanje pojedinih razloga, u stvari, prikrivanje većine razloga.
Pristup sadržajima retkih knjiga u digitalnim bazama biblioteka i mogućnost gledanja neprofitnih filmova na elektronskim mrežama, lepota je koju, uprkos svojim užasima, među ljude unosi moderna tehnologija. To je novi vid putovanja, a ta putovanja umeju da budu velika.
Ponovo sam gledao filmove američkih avangardista, Jonasa Mekasa (1922 – 2019), Kena Džejkobsa (1933) i, najviše, Stena Brekidža (1933 – 2003), o kojima sam i pre desetak godina pisao. Nezaboravna je to, unajkraće rečeno, antiholivudska, antikapitalistička kultura. U njoj se nalazi ono za šta se danas i reč koja je imenuje gubi – savest.
Za Stena Brekidža neko je duhovito rekao da je najuticajniji filmski stvaralac za koga nikad niste čuli. Ako je Maja Deren izmislila američki avangardni film, Brekidž je ostvario njegov potencijal.
Smatrajući da između holivudskog i takozvanog nezavisnog američkog filma nema suštinske razlike, da i jedan i drugi umetničkom stvaralaštvu pretpostavljaju zanat i poslovne namere, Brekidž je, na njima suprotnim načelima, za pedeset godina konstantnog rada, sa frapantno niskim budžetima od desetak do nekoliko stotina dolara, snimio, kao totalni autor, skoro 400 filmova, u trajanju od nekoliko sekundi do nekoliko sati.
Njegovi stvaralački postupci su neobični: on crta, slika ili kolažira direktno na filmskoj traci; postavlja neki prozirni bojeni predmet ispred sočiva kamere, tako da se slika izobličuje ili monohromira; upotrebljava ekspoziciju izvan fokusa; decentrira sočivo; kadar završava naglim i nepredvidljivim rezom; kameru pomera hirovito što zamagljuje sliku; snima iz ekstremnih rakursa; rukom ispisuje titlove na raznim delovima plana kao komentar disparatan sadržaju kadra; koristi zvuk vremenski neusklađen sa slikom…
„Pratila nas je senka bede“, rekao je Džejkobs, misleći na Brekidža i sebe. Ta izjava je dirljiva i žalosna. Ona nam govori o tome da radikalni filmski autori – koji, produbljujući sinematičko polje, proširuju estetsko i političko iskustvo gledalaca – nikad nisu mogli da žive od tog svog rada, ili su od njega tek jedva preživljavali. Velika umetnost nužno stoji s onu stranu komercijalizacije, a istinski umetnici – beskompromisno odbijaju da povlađuju vladajućem ukusu.
Brekidž, Džejkobs i Mekas ne eksperimentišu partikularno, kako se to u retkim slučajevima događa i u narativnom filmu (na primer, kod Bergmana, Tarkovskog ili Sokurova), gde su ti eksperimentalni prizori zasebne sekvence sna, halucinacije ili maštanja, ograničene drugim sekvencama koje „objektivno“ prikazuju stvarnost.
Filmovi radikalnih američkih sineasta, celovita su eksperimentalna dela, koja pružaju novo iskustvo gledanja i uvida.
Još snažnije od otklona od naracije, ovakve filmove karakteriše otklon od drame kao primarnog izvora inspiracije.
Iako polazi od subjektivnog raspoloženja, od lične vizije autora, prizor nam se ovde pruža kao naše sopstveno unutrašnje iskustvo s kojim se prvi put tu suočavamo. Tačnije, tek kad se suočimo s tim prizorom, „sećamo se“ da smo ga predosećali ili slutili – da je pripadao svetu naše intuicije.
Iskustvo je reč koju Ken Džejkobs u intervjuima i na predavanjima verovatno najčešće izgovara. Istraživati sredstvima filmskog izraza, moralo bi značiti produbljivanje sopstvenog iskustva.
Novo iskustvo zahteva originalan stvaralački izraz; novi izraz podrazumeva originalno iskustvo. Eksperiment i iskustvo su neraskidivo povezani. Stoga je proučavanje eksperimentalnog filma, proučavanje iskušavanja same egzistencije.
Svojim učenicima, Džejkobs savetuje dve stvari. Prvo, da otkriju sopstvenu personalnost, lično sopstvo (personhood). Rečeno jednostavnije, da uvek budu prisebni – jer je ličnost, a ne talenat, ono bez čega nema originalnog umetničkog dela. Drugo, da istražuju isključivo ono što je za njih od vitalnog (dakle, životnog) značaja.
„Film je forma mišljenja“, tvrdi Džejkobs. Ako je eksperimentalni film forma mišljenja u nastajanju, a slobodno mišljenje forma politike u nastajanju, onda je eksperimentalni film iskustvo preotimanja znanja iz zadatih ramova moći.
Povest eksperimentalnog filma, jedna je od povesti autentičnosti modernog čoveka.
Ta vrednost nije više na ceni. Zato čovečanstvo od sedamdesetih godina prošlog veka i živi u istoriji, da mu je prošlost jedina sadašnjost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
