Profesor filozofije (2)

Tako da je u njegovim ustima srpski na mahove dobijao melodiju klasičnog grčkog. U svakoj je njegovoj rečenici, u svakoj od dve-tri njene varijacije, bilo reči u kojima su, kao gorska jezera, polegle akcenatske dužine, potom, dolazio bi oštar naglasak, jedan pad ili jedno naglo uzdizanje. Nekakav spokojan nemir. I nikad potom, ni tokom studija filozofije, ni tokom studija pozorišne režije, ni na predavanjima koja su držali istaknuti filozofi, stranci, među kojima je bio i Derida – nisam čuo tako nešto. U meni, javljaće se često nostalgija za tim tonom, tim tonalitetima filozofije. Jedina nostalgija koju poznajem, za tim teatrom mišljenja.

Bio je to glas u kojem osećaš kako filozofija očarava i očuđuje. U takvom glasu (na takvom glasu) postaje čak svejedno o čemu čovek govori, jer, u takvom glasu, postaje jasno šta bi se sve moglo reći i nazire se sve ono što je skriveno iza reči, u toj muzici. U tom glasu, u tom govoru. U sećanju na taj glas osećaš kako te obuzima groznica. Jednom ušla u krv. Glas srednjoškolskog profesora u provinciji, iz provincije. Glazba jednog filozofa, seljaka, koji govori i nemački, jezik klasičnog idealizma, fenomenologije i hermeneutike.

Nisu zaključci bili grandiozni, misao nije bila detaljno razvijena, sve je to bilo ponavljanje i interpretacija onoga što su drugi, veliki filozofi, kazali, napisali, nekakva parčad njihova, ali sve je to, u toj muzici, dobijalo smisao postanja i postojanju pridavalo smisao i optimizam. Jer, optimizam je smisao. Svaki govor mog profesora filozofije imao je svoje virove. I tako je celokupna stvarnost, ona svakodnevna, postajala namah filozofska. Stvarnost je postajala filozofska, a filozofija stvarna. A ja sam progledao. Imao sam petnaest godina.

Kažem, nije profesor bio autor mišljenja koje je iznosio pred svoje učenike, ali je, bez ostatka, bio žiće tog mišljenja, i to – u to nemam sumnje – u neuporedivo većoj meri nego mnogi autori koje je parafrazirao i citirao. I tada sam shvatio šta je učenje: to da nije toliko bitno ko je autor neke misli koliko ko je onaj kome ta misao određuje sudbinu. Zato ne gubim vreme sa onima koji su samo autori, puki autori, ma koliko grandiozni, poput Hajdegera, na primer, a uživam čitajući one kojima je je stanje i mišljenje jedno. Među tim svima poznatim imenima stoji i jednostavno, prelepo, samo meni poznato, ime mog profesora filozofije, uz imena Pjera Abelara, Đordana Bruna, Baruha Spinoze, Johana Gotliba Fihtea, Serena Kjerkegora, Roze Luksemburg, uz ime Demostena stoji ime Prvoslava Lazarevića, kao probrano za misiju kojoj se odao bez ostatka, bez kompromisa, slobodoumno, svojeglavo, što je i platio odmazdom fakultetskog bratstva Beogradskog univerziteta da ne bude izabran za asistenta profesoru Bogdanu Šešiću na predmetu teorije saznanja, kao njegov izabranik i najbolji student, nego da se potuca časno po tamnim vilajetima bivše velike države, obučavajući decu smelo, i na kraju dopadne valjevske Tehničke škole, nadomak svog rodnog sela na padinama Povlena, Donjih Leskovica, u kojima je, prošle zime, i sahranjen.

Kažem, lakše je biti autor originalnih misli i dela negoli verovati u stečeno znanje i živeti u toj veri sa strašću, a moj profesor filozofije živeo je smelo u veri svog teško sticanog znanja, i nije bilo ničeg na ovom svetu zbog čega bi pred nekim ili nečim porekao ili makar prećutao svoje znanje. O tome nek ovde svedoči jedan doživljaj/događaj iz njegovih ranih studentskih dana.

Bilo je to na seminaru profesora klasične nemačke filozofije Veljka Koraća, na predmetu Uvod u filozofiju. Student Lazarević Prvoslav dane je uglavnom provodio čitajući u biblioteci fakulteta, dolazeći iz Studentskog grada u kojem je, bez grejanja preko noći, te zime bilo toliko hladno da je ostavljena flaša vode u zoru pucala zaleđena. Govorio je pred profesorom Koraćem i kolegama o nekom problemu iz Platonove „Države“. U jednom trenutku, profesor ga je prekinuo i rekao mu da nije razumeo Platona. Lazarević, budući moj profesor, jednostavno je odgovorio da to nije tačno, i da Platon upravo tako misli kako je on rekao: „Mogu da vam donesem i knjigu i pokažem to mesto u njoj“. Profesor Korać: „Donesite!“ Ubrzo, student je otvorio knjigu i pred svima naglas pročitao iz nje ono što je i kako je maločas upravo rekao, ukazujući prstom na taj tekst profesoru. Korać je ćutao, a zatim neočekivano prekinuo nelagodnu tišinu: „Zašto ste podvlačili u knjizi?“ Lazarević je mirno odgovorio: „Vi ne znate matematiku.“ Korać je uzviknuo: „Molim!“ Moj profesor je nastavio: „Vi ne znate da se kroz dve tačke može povući samo jedna linija. Ovu je knjigu čitalo ko zna koliko studenata pre mene i ko zna ko je od njih i kad podvukao ove rečenice, a kroz dve tačke može se povući samo jedna jedina linija.“

To je to, poštovani čitaoci, jasno i razgovetno, ljudski, sasvim ljudski, jednostavno, na svakom mestu i u svako vreme treba znati i braniti jednostavnu istinu da se kroz dve tačke može povući samo jedna linija.