Prolog za pozorišnu predstavu o genocidu u Srebrenici 1

Drugi Vojnik: Ja sam Radoman Žarković. Ubijen sam na odsluženju vojnog roka u Vojnoj pošti Leskovac 30. juna 2005. godine.

Treći Vojnik: Ja sam Srđan Ivanović. Ubijen sam na odsluženju vojnog roka u Vojnoj pošti Leskovac 2. avgusta 2005. godine.

Četvrti Vojnik: Ja sam Dražen Milovanović. Ubijen sam 5. oktobra 2004. godine, na odsluženju vojnog roka, kao gardista, u kasarni u Topčideru, čuvajući stražu kod tajnog vojnog objekta Karaš.

Peti Vojnik: Ja sam Dragan Jakovljević. Ubijen sam 5. oktobra 2004. godine, na odsluženju vojnog roka, kao gardista, u kasarni u Topčideru, čuvajući stražu kod tajnog vojnog objekta Karaš.

Prvi Otac: Vojska je proglasila da su se moj sin i njegov drug poubijali u međusobnom obračunu.

Prva Majka: Prvo su nam rekli da je Dražen pucao u Dragana, a da je zatim izvršio samoubistvo.

Drugi Otac: Potom su nam rekli da je Dragan ubio Dražena, a da je zatim izvršio samoubistvo.

Druga Majka: Samoubistvo rafalnom paljbom po svojim kukovima iz donjeg rakursa.

Drugi Otac: Rekli su da su naši sinovi bili u homoseksualnoj vezi i da su se iz ljubomore ubili.

Prva Majka: Tri nezavisne ekspertize, među kojima i veštačenje Državne komisije Republike Srbije i veštačenje FBI, dokazale su da je počinilac ubistva mog sina i njegovog druga neka treća osoba ili neka grupa ljudi.

Druga Majka: Moj sin Dragan Jakovljević i njegov drug Dražen Milovanović ubijeni su zato što su u tajnom vojnom objektu Karaš u Topčideru videli svojim očima haškog begunca generala Ratka Mladića, da se tamo skriva. To nam je pred smrt rekao naš advokat Vladan Batić.

Treći Otac: Prva zvanična verzija smrti mog sina Srđana bila je da je preminuo od moždanog udara. Druga zvanična verzija njegove smrti jeste da se otrovao heroinom. Moj sin Srđan Ivanović ubijen je u kasarni Sikovice kod Leskovca zbog toga što je vozio Ratka Mladića. Srđan mi je sam o tome pričao.

(Napomena: 12. maja 2010. godine, na tribini Centra za evroatlantske integracije, posvećenoj ovim ubistvima vojnika, otac stradalog Srđana Ivanovića izjavljuje: „Moj sin Srđan Ivanović ubijen je 2005. u kasarni Sikovice kod Leskovca, ubeđen sam, zbog toga što je vozio Ratka Mladića i Mladena Ćirkovića, sadašnjeg zamenika načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Srđan mi je o tome pričao, a zvanična verzija njegove smrti je bila najpre da je to moždani udar, a potom je patolog rekao da je otrovan heroinom.“)

Prva Majka peva: Sve što sam imala meni je ubijeno/ I ja sam ubijena kad su ubili moje dete/ Ovakvih kao što sam ja ima u Srbiji koliko hoćete/ Možete zamisliti kako je provoditi Božić kad nema ko vrata da otvori/ Kad dođu rođendani deci a njih nema/ Moja agonija nikad neće stati/ Meni je presuđeno kad je moje dete ubijeno/ Moja duša kad bi se mogla otvoriti tuga bi prekrila celi svet/ Teško je i zamisliti koliko čovek čoveku može zagorčati život.

(Napomena: reči ove pesme, reči su Majke Hatidže, jedne od Majki Srebrenice. Ovde su date u ekavici, umesto Bosne i Hercegovine, pominje se Srbija, a Bajram je preimenovan u Božić.)

Ratko Mladić: Ja sam general Ratko Mladić. U čitavom svijetu znaju ko sam. Ja bih želio da dobijem napismeno ovo što ste upravo rekli, ove gnusne optužbe iznesene ovdje u scenariju protiv mene. Želim da ih pomno pročitam i razmislim, da ih pravilno proučim, zajedno sa svojim umjetničkim savjetnicima, poznatim i pravim srpskim rediteljima i dramaturzima. Jer mi treba više od mjesec dana za te monstruozne riječi za koje prije nikad nisam ni čuo, a koje su iznesene protiv mene u ovoj nazovi pozorišnoj predstavi. Ja priznajem samo istinski estetički sud, kakav je sposoban da da reditelj Dejan Mijač, da dalje ne nabrajam. Pa meni je Mijačeva „Golubnjača“ otvorila srpske oči, a njegova „Valjevska bolnica“, naučila me je šta znači oficirski brinuti o svom narodu i svojoj zemlji. Ja sam samo branio moj srpski narod i moju srpsku zemlju. Ja nisam ubijao Muslimane kao Muslimane, ni Hrvate kao Kroate, nego kao krvne neprijatelje mog naroda i moje zemlje. A sad sam dočekao da mi se u jednom pozorišnom pamfletu usred moga Beograda podmeće optužba za ubistvo srpskih regruta. Za mene izdajnici roda nemaju nacionalnost!

Prva Majka Srebrenice: Čitala sam danas neke srbijanske novine. U njima piše da su advokati porodica one dvojice vojnika što su u Bogradu ubijeni na straži jer su vidjeli Ratka Mladića, dok se skrivao od Haškog tribunala, podnijeli pismo Evropskom sudu za ljudska prava.

Druga Majka Srebrenice: Nisu to samo dva vojnika, nego petorica. Pričala mi je Milena pre neki dan na pijaci, znaš ona što prodaje sir, što su joj oba sina ubijena u Bratuncu… Svih pet dječaka vidjelo je Mladića, na svoju nevolju.

Treća Majka Srebrenice: Jadne im majke.

Četvrta Majka Srebrenice: Mrtve ko i mi što smo mrtve.

Peta Majka Srebrenice: Zlikovci i svoje ubijaju.

Prva Majka Srebrenice: Nego, ja sam nešto mislila, bilo bi lijepo da sljedeće godine u Potočarima urežemo na Memorijalnu ploču i imena ove djece. Njih su ubili isti koji su ubili i naše sinove.