Čemu raskoš bez raskalašnosti! Čemu luksuz doli besposličenju i perverziji. Jer, raskoš je već frivolni odnos prema drugima; luksuz je dangubljenje na delu i perverzni doživljaj sebe. Raskoš i raskalašnost, luksuz i perverzija, to su, dakle, samo dva niza neizbežnih i uvezanih posledica istovetnog uzroka ili, kako bi o tome mogli da govore klerici i njihovi podanici, kad bi, umesto što ćute, o tome uistinu i prozborili – dva reda posledica istog smrtnog i usmrćujućeg greha.
Nema dvorova bez dvorjana i, što je tu ključno, bez posluge. Stoga, i samo ime vladičanski dvori ili vladičanski dvor, koje se odnosi na palate i odaje najviših crkvenih dostojanstvenika, ukazuje na to da te palače i dvorci ne samo što ne postoje bez pomenute služinčadi, nego postoje upravo zbog toga da bi postojale sluge – stvorovi božji drugog i trećeg reda, koji, dakle, nisu rabi Njegovog carstva nebeskog nego roblje episkopa na zemlji. Jer tek u njihovom podređenom okruženju, u toj i takvoj sviti potčinjenih i niščih, koja im se klanja kao carevima i celiva ruke kao papak zlatnog teleta, ističe se među pastvom vladičanska odabranost i uzvišenost, dakle, nejednakost, a da se od pastve i ne traži ništa drugo doli zatucanost da u toj i takvoj nejednakosti pretpostavlja upravo znake svetosti. To je paklena perverzija. O njoj „Otkrivenje Jovanovo“ ovako svedoči: „… i pokloniše se zmiji, koja dade oblast zvijeri.“
Prvi saputnici Isusa iz Nazareta, obraćali su mu se jednostavno i precizno u ljubavi i dubokom poštovanju: „Učitelju“ (rabbi), i s njim su u svemu bili ravnopravni. S njim su delili isti način života i živeli u istim uslovima. Nikome od njih nije bila obaveza da mu ljubi ruku, niti je iko to činio. Tada, među njima još niko nije sišao s uma. Bila je to uistinu pobunjenička, pacifistička zajednica slobode, jednakosti i bratstva.
Kad bi postojao raj, onda bi u njega pre ušli čak i vladičanski dvori, sve sa onom sobom, zidova uštavljenih tapetama od jareće kože, kakve postoje samo na tri mesta u svetu, a jedno od njih su i naši Sremski Karlovci, i sa svim svojim zlatom i srebrom, svilom i kadifom, bankovnim računima i sefovima, negoli ijedan od njihovih graditelja, zadužbinara i oblapornih uživalaca, kao što bi sve to na gomili pre moglo da se provuče i kroz iglene uši.
A kad bi kojim slučajem postojao pakao, onda bi, njegova vrata bila širom otvorena za one koji su igrali uloge prvih i stvarali poslednje među ljudima. Berđajev je ingeniozno objasnio da je pakao ideja koja se u potpunosti kosi sa Isusovim naukom i njegovom praksom, jer se kosi sa osećanjem ljubavi i idejom praštanja, i jer se u njoj krije perverzno zadovoljstvo zlostavljanja drugog, te bi, dakle, kad bi pakao i postojao, veli ruski hrišćanski personalista, u njemu prvo morala da gori sama ideja pakla. No, kako je Isus nedvosmisleno i jasno rekao da je carstvo božje u nama i među nama, tako su i raj i pakao među nama i u nama, i nigde drugde.
Kako, pak, izgleda jedna od živih slika tog pakla među nama, imamo priliku da gledamo ovih dana u video insertima i na fotografijama iz savremene balkanske kič-replike Versaja – vladičanskih dvorova eparhije zvorničko-tuzlanske, u kojima stoluje vladika Vasilije (Kačavenda), najmoćniji i najimućniji među moćnim i bogatim vladikama Srpske pravoslavne crkve, vlasniji, kako izgleda, i od samog patrijarha srpskog Irineja. Odavno našim medijskim nebom kruže slike ovog imidža raskoši, ali se sad prvi put na njima, urbi et orbi, jasno vidi i ono što je dosad bilo skrivano, upotrebna vrednost raskoši – perverzija, parafilija i zločin.
U svojim je pozlaćenim odajama, raskomoćen i zadrigao, rečeni episkop uslikan kako, što bi rekla crkva, protivprirodno opšti s mladićima. To što se pederastija kosi s crkvenim pravilima i što je seksualni akt jednog monaha narušavanje svete tajne celibata, unutrašnja je crkvena stvar. Mi tu možemo samo da primetimo da je ista crkva koja je na raskoš gledala blagonaklono, morala znati da je već to, po sebi, protivprirodni ili protivhrišćanski blud. Ono, pak, što se tiče naših svetovnih poslova, odnosi se na kriminalne radnje pod okriljem vladičanskog autoriteta.
Da li je ovde posredi seksualno zlostavljanje i da li je reč o zločinu nad maloletnim licima, to je ono što ne interesuje Sinod SPC-a, ali interesuje građanke i građane Republike Srbije. Uostalom, pred sudom se već nalazi i tužba protiv istog vladičanskog oca, kojom se on sumnjiči za uzrokovanje smrti jednog bogoslova u manastiru.
Ono što, pak, treba da interesuje vernike i članstvo SPC-a (da se može biti njen član, ali ne i vernik, dokaz je i moja ateistička malenkost, krštena tu još kao dojenče), jeste to da raskoš uvek ukazuje na raskalašnost a da je gomilanje materijalnog bogatstva siguran znak gubitka duhovne orijentacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
