Tokom pripreme predstave „Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića“, u BNP Zenica, boravio sam i u Banjoj Luci da u Arhivu Republike Srpske pregledam dokumente sa suđenja ratnim zločincima iz NDH-a, koje je, kao sekretar Suda narodne časti Bosanske krajine, 1945. i 1946. potpisivao Ćamil Sijarić. Zlikovcima se sudilo pravedno, po optužnicama koje su, na osnovu svedočanstava, pisane još od 1943. godine, od zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, a sudile su isključivo sudije Vrhovnog suda, najbolje sudije. Odbranu optuženih vodili su vrsni advokati. Država je tada mogla da sudi ratnim zlikovcima, jer je nastojala da izgradi pravedno društvo.

Danas je Banjaluka okićena plakatima na kojima je (na Haškom tribunalu) prvostepeno osuđeni ratni zločinac general Ratko Mladić proglašen herojem i pravednikom. Ćamil Sijarić se okreće u grobu sa svim svojim drugovima i drugaricama koji su dali živote za slobodu, pravdu i jednakost, od kojih danas jedva da ima traga i glasa.

Predstavi „Bojte se Allaha…“, Allah je ono što je uvek i bio – arapsko ime za boga (i Boga), koje izgovaraju i svi hrišćani kojima je arapski maternji jezik i koji Stari i Novi zavet čitaju i pamte na tom jeziku, a Ćamil Sijarić joj je isto što i duh Hamletovog oca „Hamletu“.

Taj ponosni, časni i daroviti čovek, Ćamil Sijarić, koji se tolikih lepota i užasa nagledao i pouzdano im svedočio, dolazi nam danas, zaboravljen, ponižen i uvređen, da unese izvesnosti u ovu našu semantičku i socijalnu konfuziju, da se na njegovom životu i književnom delu ogleda i zastidi beznađe naše stvarnosti. U tom odrazu jasno se da uočiti gde je, kad i kako naše vreme ispalo iz zgloba.

Sve vrednosti za koje se Sijarić borio, puškom kao jugoslovenski partizan, slovom kao jugoslovenski pisac, te kosmopolitske vrednosti koje su južnoslovenske zemlje i narode dovele do svetske kulture i svetske politike, ovde više ne znače ništa. Sve ono što je Sijarić smatrao pobeđenim, vratilo se, kao najcrnja avet, da vlada našim kulturama i životima, u vidu najokorelijeg, najglupljeg i najagresivnijeg nacionalizma.

Stoga Sijarić u ovoj predstavi uzima sebi priliku da, sa Ahireta, poruči: „Prvog maja 1945. godine bio sam u DŽehenemu, da niko drugi poslije mene u njega ne uđe. Vidio sam pakao, da ga niko drugi poslije mene ne vidi. Napisao sam knjigu o tome, ‘Oslobođeni Jasenovac’, da se zlo nikada ne vrati. Ali, zlo se vratilo. Knjiga nije opametila. I opet je pakao. Iznova džehennem. Da sam 1. maja 1945. godine u Jasenovcu, poslije genocida, mogao da znam da će 11. jula 1995. godine biti počinjen genocid u Srebrenici, iskopao bih sebi oči.“

Ako, uopšte, danas i ima razuma u javnom vremenu, onda taj razum opominje da će se zločini sličnih razmera najverovatnije ponoviti. Zašto? Zato što je struktura politike trenutnog mira genocidna. Zato što je takva vladajuća politička kultura. Zato što su takvi obrazovni programi. Zato što je mir uspostavljen, pre svega, da bi oni koji su države opljačkali tokom rata sada legalizovali taj plen. I zato što je vaspitanje dece dopalo šaka najrigidnijih verskih poglavara sve tri naše konfesije – pravoslavlja, islama i katoličanstva. Oni uzdižu religiju, a unižavaju Boga.

Predstava „Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića“, poslednji je apel ljudima na ovim prostorima, toliko natopljenim krvlju nevinih žrtava, da se dozovu pameti i ljubavi.

Veličanstveni sufijski pesnik Yunus Emre peva: „Čovjek koji vidi čuda ljubavi, zaboravlja svoju vjeru i naciju.“ Kod nas, međutim, stasavaju generacije ljudi a da se od njih uporno kriju znaci ljubavi, da ih oni nikad ne osete, a forsiraju se, kao na vojnim pohodim, mržnja, strah i podele.

Naslovni song u predstavi, koji sam napisao citirajući u tri strofe genijalnog srpskog pesnika Vladislava Petkovića Disa, a za koji je muziku komponovao izvanredni Szilard Mezei, svojevrsna je himna prokletih Jugoslovena:

Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Vi s punim ustima njegovih imena/ Što zidate palate i ubijate/ I druge u bedi držite za sluge// Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Allah ne voli gospodare ljudima/ Ne voli ni tlačitelje ni tlačene/ Bojte se Allaha, praznog vašeg srca// Progledale sve jazbine i kanali/ Na visoko podigli se sutereni/ Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni// Od pandura stvorili smo velikaše/ Dostojanstva podeliše idioti/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti// Svoju mudrost rastočismo na izbore,/ Svoju hrabrost na podvale i obede/ Budućnosti zatrovasmo sve izvore/ A poraze proglasismo za pobede// Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Vi ugledni što ugnjetavate druge/ Vi kojima tuđeg nikad dosta nije/ Bojte se Allaha, praznog vašeg srca// Sići će Allah s brigadama meleka/ S brigadama crvenih svojih meleka/ Da buni, bodri, digne generalni štrajk/ Da buni, bodri, digne generalni štrajk.