… a te ustanove i bolesnici – privatnicima, pored spiskova lica s preporukom za narodnu kuhinju, spiskova partijskih za odbornike i upravne odbore, spiskova za otkaze, spiskova za magnetnu rezonancu, skenere i medicinske preglede teško obolelih, ovih je dana kod nas ugledao sveta i spisak sa dvadeset imena osoba koje su se u istom mesecu ubile zbog neizdržljivog siromaštva.

Beograd, Valjevo, Sjenica, Novi Sad, Apatin, Šid, Subotica… nižu se imena gradova u kojima su se, takođe poimence, ubili ljudi iz očajanja u gladovanju, žene i muškarci, mladi, starice i starci… Mirjana, Dajana, Dragomirka, Milan, Darko, Jelena, Siniša, Filip, Marko, Danilo, Marija, Veljko, Predrag, Sanela, Anastasija… njima je, dakle, ništa smrti veće i bolje nego ovo neznatno, nedovoljno, ubogo života. Oni su bili primorani da radije živi odu u smrt nego da mrtvuju u životu.

Država je ubica ovih ljudi, a društvo joj je glavni saučesnik i jatak. Mene muči pitanje: zašto su ovi ljudi upotrebili ovaj način da nasrnu na sopstvenu bedu? Zašto su nasrnuli (samo) na sebe, na žrtve, izmučene, ojađene, a ne (i) na ma koga – ma koga, kažem! – od onih kojima je u ovakvom društvu i ovakvoj državi komforno i „dobro im ide“? Zašto nisu uzeli ono što im pripada, makar nakratko? Zašto svoju muklu smrt nisu razglasili luksuzom onih koje bi sa sobom poveli u svoje ništa? Čega su se uplašili ovi ljudi, kad već nisu imali ništa da izgube osim lanaca svoje izmoždenosti?

Da li su se uplašili da će izgubiti dušu ako, pre nego što budu ubijeni, i sami ubiju ponekog od onih kojima je lepo, pravedno i dobro, dok je njima ogavno, nepravedno i nepodnošljivo? Kakav je to religiozni osećaj u očajanju koji je umesto besa i buke, umesto krvi i osvete, proizveo pokorno samoubistvo? Je li Napoleon u pravu kad kaže da je religija ono što drži siromašne da ne ubiju bogate?

Kakvo je to naše vaspitavanje kad kuje autoritarnu savest, pod kojom čovek ne želi odmazdu svojim smrtnim neprijateljima, već sebe ubija po njihovoj želji?

Eto, braćo i sestre, zašto više nema straha kod vlastele, kod te finansijsko-političke oligarhije, za sopstveni život: bojazne svesti da mogu biti kažnjeni svakog trenutka, na svakom mestu, od poniženih, uvređenih građana i građanki, koji su privezani za društveni status da žive i premiru kao stoka za klanje!

Najstrašnije je živeti u nepravdi a ne znati da ta nepravda nije maslo onih koji je podnose. Ezoterično je postalo znanje da je sveto pravo čoveka da se pobuni protiv nepravde koja mu se ustrajno nameće kao obaveza, a ako je doveden do ruba egzistencije, onda da može i treba da se pobuni makar tako što će se s te ivice surduknuti u ništa ne sam, nego barem s jednim nepravednikom, kako bi ostali nepravednici, svakog trena, drhtali u božanskoj neizvesnosti posledica svojih krađa, laži i ubistava.

Jasno, najvažnije je da čovek ne ostane sam u svom siromaštvu, da se ne stidi, nego da se ozlojedi i da se udruži, da se drži zajedno sa sebi sličnima i da s njima kuje plan za korenitu izmenu zajedničkog društvenog stanja u kojem su zatečeni.

Već neko vreme radnici JKP Beogradski vodovod bune se organizovano protiv nepravde koju im nanosi država kao takozvani poslodavac, tačnije rečeno, funkcioneri gradske vlasti. Na sajtu Anarhosindikalističke inicijative, a gde drugde!, može se o ovom problemu pročitati i sledeće:

„Radnici JKP Beogradski vodovod pokreću kampanju za stalno zaposlenje radnika koji se trenutno nalaze na privremenim ugovorima o radu. Stotine radnika i radnica vodovoda već godinama, protivno Zakonu o radu, radi preko privremenih i povremenih ugovora o poslovanju. Ovim ugovorima, oni su prinuđeni da rade i bolesni, s obzirom na to da su ostavljeni bez mogućnosti bolovanja i prava na godišnje odmore i praznike. Takođe, ovakvom malverzacijom, radnici i radnice JKP Beogradski vodovod, čije su plate tek iznad granice pukog preživljavanja, ostaju i bez toplih obroka i markice za prevoz, kao i drugih ‘pogodnosti’ stalnog zaposlenja, što im uvećava troškove života, a sa druge strane, prinuđeni su na iste obaveze kao i radnici i radnice sa stalnim ugovorima. Veliki broj njih se nalazi u ovoj situaciji 10, 15 godina ili duže. Povrh svega, postoje čak i tri različite plate za obavljanje identičnih poslova na istom radnom mestu. Situacija je slična i u drugim gradskim komunalnim preduzećima.“

Dakle, udružili su se radnici JKP Beogradski vodovod. Ali, oni su već udruženi time što se nalaze na istom poslu, na kojem trpe nepravdu. Kako, međutim, udružiti one razjedinjene, bez posla i bez ičega, atomizirane u gladi i bedi, odvojene od društva i ljudi? Da li njima, u moralnom, društveno odgovornom smislu, preostaje samo to da, kao što je rečeno, tamu sopstvene smrti osvetle ubistvom nekog razvikanog nepravednika?