U ime žrtve (2) 1

Dobar primer za tu negativnu pojavu jeste jedan manje poznat film proslavljenog autora – kratki igrani film „Plavi Ciganin“, Emira Kusturice.

Taj kratki film, segment je međudržavnog, međukontinentalnog omnibusa italijanske proizvodnje, pod zajedničkim naslovom „Sva nevidljiva deca“. Čine ga, osim Kusturičinog filma, snimljenog u Srbiji, i filmovi Mahdija Šarefa, Spajka Lija, Katje Lund, Ridlija Skota i njegove ćerke Džordan Skot, Stefana Veneruza i Džona Vua.

Kusturica film okončava sumnjivim hepiendom. Tek što je izašao iz kaznenopopravnog zavoda za maloletne delinkvente, dečak se u njega brže-bolje dobrovoljno vraća, bežeći od razuzdane horde svoje porodice, predvođene ocem koji ga zlostavlja i primorava da krade.

Prikazavši „zatvor za maloletnike“ kao utočište, autor je prevideo, prenebregao, zatajio stanje stvari u ustanovama ove namene u društvu u kojem se radnja filma odigrava. Ali, reći će neko, koristeći ovaj neobični kontrast (kao metaforu), autor je hteo upravo da naglasi da su čak i tako očajni uslovi u jednoj ustanovi, za jednog dečaka neuporedivo podnošljiviji od pošasti koja ga kriminalizuje u okrilju porodice. Taj prigovor, inače principijelan, otpada, kad se vidi kako Kusturica u filmu prikazuje nesnošljive porodične odnose, u odnosu na koje bi i stanje u popravnom domu za maloletna lica trebalo da bude rajsko.

Kako je, na primer, prikazana tortura koju dečak trpi? Komično! S ciljem da izazove (pod)smeh. Kad otac udari flašom dečaka po glavi, flaša se rasprsne, a dečak nastavi da hoda, držeći se za glavu kao da ga je nešto tek pecnulo, dok se razularena gomila, predvođena dečakovim ocem, za njim njiše u ritmu vesele muzike truba i harmonika. Sve se odigrava u radosnoj atmosferi i pri vedrom raspoloženju, a činovi zlostavljanja nižu se benigno kao gegovi. Ovaj frapantni nesklad sadržaja i forme, s tendencijom da zabavlja publiku, poništava svaku nameru za angažmanom, štaviše, otkriva sav cinizam te namere.

U angažovanom filmu, dakle, nema pukotine u senzibilitetu autora prema patnjama nevine žrtve i njegovoj brizi da prikaže istinski, autentični kontekst, u kojem je njena patnja prouzrokovana.

„Ustanak u faveli“ Džefa Cimbalista i Meta Mokarija, pripada onoj fascinantnoj vrsti dokumentarnog filma za koji je neophodno da nam se unapred najavi kao dokumentarni. U njemu se, naime, dokumentarnost tretira dramaturgijom igranog filma. Na takav epski utisak utiče i unikatno prisustvo aktera sa herojskom harizmom, uprkos težini njihovog života. S takvim stvarnim ličnostima, gledalac se identifikuje kao sa fiktivnim junacima, a da pri tom dobro zna da pred sobom ima ljude u ulozi koja je sam njihov život.

Beda, droga, kriminal, korumpirana policija, masakri… dečaci koji sanjaju o tome da postanu gangsteri i da poginu hrabro u najboljim svojim godinama, da im ime postane simbol koji se pamti. Zavet ćutanja kao etički (ne i moralni) kodeks mafije, lične ispovesti, samba, rege i hip-hop, sav karneval Rija pršti pred nama u furioznom tempu pokretnih slika.

U središtu pažnje je Andreas Sa, najpre osnivač muzičke grupe koja propagira ideale i norme ponašanja potpuno suprotne onima koje vladaju u favelama, a potom, sa sve brojnijim svojim pristalicama, i osnivač centra za umetničko obrazovanje dece iz favela. Pred nama je najplišanija moguća revolucija u surovim društvenim uslovima. To nam u „Ustanku u faveli“ nije tek kamera registrovala, nego je ta presna stvarnost sinematično rekonstruisana, montažom atrakcija, u umetničko delo kao samu dušu događaja. Samo angažovano umetničklo delo je pravo umetničko delo.

Poput moćne, široke reke, smirenog a nezaustavljivog toka, „Deca zime“ Jensa Šancea predočavaju nam ono postepeno prodiranje nelagodnog sadržaja iz zaborava u sećanje jedne osobe. Autor Jens Šance, odlučio je da svoju majku upita o poslovima i danima njenog oca, svog dede, iz vremena nacizma. Brana zaborava, podignuta nad potisnutim sadržajem sećanja, polako puca i u sećanje, kao najsvežiji sadržaji, nadiru bujice i bujice traumatičnih iskustava.

Divni pater familias, bezbedan u strogo kontrolisanom sećanju svoje ćerke – kako film odmiče i kako kontrola ćerkinog zaborava popušta – sve se više i više izdvaja iz ljupkog porodičnog kruga i, u jednoj sasvim novoj proporciji zaborava i sećanja, evo ga, kako se, kao društveno biće, nalazi u koordinatnom sistemu politike i etike nacizma, kao glasnogovornik hitlerovske partije. Kako je samo nadahnuto nekad propovedao ovaj portparol u jednom gradiću u blizini logora za likvidiranje Jevreja.

Na kraju ove povesti tegobnog prisećanja, kojoj svedočimo, na kraju filma, evo i tog mesta nekadašnjeg konclagera! Ćerka-majka plače nad zajedničkom sudbinom ljudi koje je njen otac želeo da što pre prevede u smrt i u tome efikasno uspevao. Na tom mestu, u tom trenutku, na koncu filma, nad senima miliona nevino ubijenih, jedna vremešna žena, jedna odrasla nezrela kći, postaje ličnost i rađa se kao istinska majka svom sinu.

Nevino ubijene ne možemo vratiti u njihov život, ali ih možemo oživeti u svom životu. Oni našem životu daju zrelost. Svest se začinje u savesti.