Značenja ćutanja

O prijedorskom eksperimentu (dakle, mogućem iniciranju novog iskustva), najčešće se govorilo kao o protestu protiv masovne nezaposlenosti i besperspektivnosti društva. Na kraju, kad je devojka okončala svoj jednomesečni performans i ostavila za njim pisani trag na pločniku, u vidu molbe ili zahteva da se pozivom određenog telefonskog broja, žitelji grada priključe humanitarnoj akciji pomoći jednom dečaku obolelom od opake bolesti, tumačima je laknulo, jer je, eto, na koncu konca, uznemirujuća stvar definisana: reč je o milosrdnom gestu. Deluje uspokojavajuće kad jedan performans dobije svoj epilog u vidu konkretne akcije, ali, ne bi trebalo smetnuti s uma da nijedan performans nikada nije identičan svom epilogu. Postoji, naime, onaj neprozirni, tamni ostatak kao osećanje nelagodnosti u svakom dobro skrojenom zaključku.

U središtu ovog performansa jeste poziv na ćutanje, zapravo, na proziranje okoštalih navika javnog govora koje su društvo dovele u stanje u kojem se sada nalazi, a tihoj većini koja trpi ponudile jedan jedini oblik života kao neizbežnu sudbinu. Ćutanje prekida to vrzino kolo govornih činova koji nude rešenja parazitirajući na samima sebi. Naime, kao što jednim udruženim pozivom na telefonski broj, građani mogu da promene životni tok jednog dečaka – udruženi, ukoliko znaju šta im je ili protiv čega činiti, mogu da promene i tok sopstvenog života. Najgori stadijum oštećenja jednog društva, u tome je da ono ne može da otkrije ključni svoj problem. Paradoksalno, on bode oči, ali se skriva daleko od pogleda.

Koliko je opasna kolotečina javnog govora u koju smo uhvaćeni, i u kojoj istovremeno definišemo probleme i tražimo njihova rešenja, osetilo se u bolnoj tišini, onog trenutku kad je, na gostovanju u Bitef teatru, završen kelnsko-beogradski performans „Beograd 12“ (BLGRD12), autora Andrea Jolesa i Gorana Cvetkovića. Tek što smo čuli audio snimak sa svedočenjem jedne silovane Bošnjakinje tokom rata u Bosni, ugasilo se svetlo, ali nikome od ono malo prisutnih na ovom jedinstvenom performansu nije palo na pamet da tada zapljeska, iako je, očigledno, to bio njegov kraj.

Tu u toj tami i tišini, odjednom smo opipali tesne koordinate socijalnog života koje je odredio političko-ratnički diskurs onih koji su nekada stvarali uslove za silovanja kao zločine bez premca, a danas ovo društvo, u svom političko-mirnodopskom diskursu, vode ka Evropskoj uniji. No, najtragičnije je to što oni društvo ka EU predvode manje loše negoli njihovi prethodnici s kojima smo im se odupirali tokom vladavine Slobodana Miloševića i velikosrpske histerije. U mraku i ćutanju, bio je to trenutak velikog gađenja.

Umetnost performansa ima moć da ukazuje na mogućnosti preokreta u društvenoj samospoznaji, kao što istinski, iskreni performer ima nešto zajedničko, makar na simboličkoj ravni, sa samožrtvovanjem Isusa iz Nazareta. Neretko, međutim, performer samo koketira s pomenutim velikim činovima. To se dogodilo i u performansu kojim je otvoren ovogodišnji Oktobarski salon u Beogradu.

Hrvatski multimedijalni umetnik evropskog glasa, Slaven Tolj, moj stari dubrovački prijatelj (i pre rata i za rata i posle rata), sedi u turskom sedu, bos i go do pasa, s nekom igračkom-bombom obešenom oko vrata, ispod natpisa na engleskom jeziku koji u prevodu glasi: „Ja sam opasan. Ubijte me naočigled moje dece!“ Ova bi se lucidna ideja otelovila u izvanredan performans samo izvan galerijskog prostora! Jedno je, naime, performans izvoditi na itisonu u galeriji, gde si samo artefakt, a nešto sasvim drugo na ulici, gde te ljudi ne prepoznaju kao umetnika. Tek tada je to subverzivni čin koji se, paradoksalno, kao umetničko delo gubi upravo u galeriji. To što je tu na gubitku, zadobijeno je, međutim, u Prijedoru. Ovde je, naravno, reč o odgovornosti umetnika i građanina.

U toj i takvoj odgovornosti, nalazi se ono što i danas, u nedostatku bolje reči, nazivamo božanskim. Kako je genijalno govorio Angelus Silezijus (Silesius): „Bog je čisto ništa“, a suštinska osobina tog „nežnog božanstva“ jeste potpuno siromaštvo. To odsustvo svakog posedovanja, dakako, i posedovanja sebe samog, pretpostavlja da je Bog čisto davanje – darovanje iz čistog ništa, iz pukog siromaštva. To je smisao onog ćutanja koji izmiče: davanje kojim se dobija, darovanje koje ne sprečava ni očajna ekonomska situacija, a koje nismo sposobni da uočimo.