Eto, samo par dana pre ovog obraćanja Marine Abramović, spikerka srpskog parlamenta Maja Gojković, napravila je performans prikazujući u Skupštini dve pronađene fotelje ukradene Petog oktobra iz visokog doma. Maja najavljuje dalju potragu za državnom imovinom. Bilo bi interesantno kad bi Maja i Marina nekako mogle da se konceptualno integrišu, pa da Maja, ako ne može baš Marina, ali da bude u njenom duhu, sedi u jednoj fotelji, a da se u drugoj smenjuju učesnici Petog oktobra. Da ih Maja sve pogleda u oči i oni nju. Pa koliko se izdrži. Kad bi se ovo desilo u holu parlamenta, verovatno ni Ana Brnabić ne bi mogla da ospori mogući predlog Aleksandra Vučića da upravo Maja bude novi ministar kulture. Neka takva petooktobarska igra detekcije sa ironiziranjem Koštuničinog pobedničkog slogana ‘Ko uvek sme da vas pogleda u oči’, bila bi veća referenca za resor kulture od Majinog neospornog poznavanja dela Endija Vorhola. Što je doduše teško uskladiti s njenom političkom praksom, bar u meri koliko Vučićeva praksa ima veze sa muzikom Žan Mišel Žara koju navodno voli.

Šalu na stranu. Performans ‘dve fotelje’ obnovio je priču o karakteru Petog oktobra. Srbija je generalno raspolućena između dva mita – onog o ‘šestom oktobru’, koji se konkretizuje na fantazmagoriju ‘Sablja dva’, kao lustrativnom idealu, i onog o ‘kopnenoj intervenciji NATO’ – priči koju je ovih dana nadahnuo general Lazarević, sećajući se navodno da je bilo i pokušaja kopnene invazije koji je herojski odbijen. Razrada tog mita znači da bi Srbija izdržala kopnenu agresiju i da bi se bitka za Košare razvukla od Horgoša do Dragaša, od Čajetine do Zaječara, čime se u stvari projektuje i bilduje današnja patriotska predstava vlasti shodno njenoj permanentnoj ‘ugroženosti’ zbog tehnika ‘specijalnog rata’.

Ali, čak i kad se pojave realne pretpostavke da ima elemenata ‘inostranosti’ i ‘specijalnog rata’, nevericu izaziva otužno recidiviranje julovsko-radikalske ‘patriotske svesti’ po starim matricama. Ponekad se zaboravlja da je samit OEBS početkom decembra 2015. Srbija organizovala bar jednako dobro kao što je organizovala Eurosong. I to na istom mestu. U beogradskoj Areni. I to smo tako uspešno i efikasno organizovali samo par dana nakon što smo imali pokušaj državnog udara u Srbiji. Pa nije to lako. Zamislite ambasadorske izveštaje tih dana: Ovde se dešava pokušaj državnog udara, ali ne sekirajte se, samit OEBS će biti održan sigurno za nekoliko dana, pa neka naši relaksirano dođu, jer pretpostavljamo da će – tada premijer Vučić reći da nije bilo državnog udara. Ako ga je i bilo – bio je operetski i za unutrašnje potrebe. I tako je i bilo.

Iako uz sve demokratske deficite i manjkavosti izbornog procesa, režim ima izborni legitimitet, njegov ‘revolucionarni karakter’ je sve očigledniji. Primer je režimska ofanziva na Paraćin i pokušaji naprednjaka da pokrenu smenu lokalne vlasti u čemu ih lično bodri Vučić. ‘Revolucionarni karakter’ vlasti znači da ona mora da se zaokruži svuda. Iako opozicionih opština ima za prste jedne ruke, one su za režim remetilačke enklave. Vučić je izučio greške svojih prethodnika i sigurno da mu ne pada na pamet da dozvoli formiranje nekog ‘saveza slobodnih gradova’, odnosno razvijanja procesa koji bi mogao da omasovi broj takvih opština. Otuda naprednjačke kampanje na lokalu imaju karakter ‘spržene zemlje’.

Pitanje možda može da zazvuči i retoričko: Da li je bitnije što je Maja Goković vratila dve fotelje u Skupštinu, ili to što je DOS vratio staru deviznu štednju? Možda će i ovo zazvučati kao retoričko pitanje: Da li je otužno kad građansko-talibanska Srbija zaboravlja sve tekovine ‘demokratskog nacionalizma’ DSS i sve što je rekla o Velimiru Iliću i njegovim postupcima u vreme dok je bio u koaliciji sa DSS i potom sa SNS, pa se opet traži Veljina borbenost i njegova potvrda da se ‘vlast plaši Petog oktobra’.

Ohrabrujuće je za opoziciju što Dragan Đilas najavljuje da će se sutra ići u kampanju od vrata do vrata, napuštajući onaj idiotizam o tobožnjem ‘uznemiravanju privatnosti’, ali je onespokojavajuće što novi lider DS Zoran Lutovac, najavljuje da ćemo – nakon što se ‘izborimo protiv samovolje jednog čoveka’ – onda na slobodnim izborima ‘da se borimo za svoja ideološko programska rešenja’. Jeste li sigurni da ta borba neće ličiti na borbu DS i DSS nakon Petog oktobra, i zar zasta neko misli da će lova akumulirana u veme ‘samovolje jednog čoveka’ onako mirno i sa strane posmatrati vašu ‘borbu za ideološko programska rešenja’? Kakve snage treba da budu filteri koji će zaustaviti seobu nenamirenih i prevarenih, odnosno navalu ‘liberalnih snaga’ iz SNS. Jel’ posle ukidanja diktature nećemo opet tražitu ‘novog Koštunicu’? Mogu li se bar te dileme rešiti pre sudbinskog dana?super…

Ne treba zaboraviti, za razliku od onog vremena, da su ovo ‘devedesete sa punim izlozima’. Devedesete sa međunarodnim kredibilitetom. Vučić je učinio da on za inostrani faktor bude jedini racionalni izbor, jer opozicija nonšalantno podcenjuje insistiranje na ‘stabilnosti’, i još nema način da formuliše njen alternativni model.

U vreme obaranja Todora Živkova, Jugoslavija Ante Markovića, makar u labudovoj pesmi, bila je teški zapad za Bugarsku. Danas nam je EU zašla iza leđa, a bugarski predsednik Rumen Radev u Beogradu govori da su naši planovi za EU ‘ambiciozni’. Srpska politika vođena do Petog oktobra bila je glavni uzročnik tog senzacionalnog zaostajanja Srbije i tu dve fotelje koje je Maja pronašla ne mogu redizajnirati prošlost. Naravno da je i Petog oktobra bilo huliganizma, ali svoditi ga na to – ako bi hteli da budemo malkice cinični – bilo bi kao kad bi ideje koje su nadahnule ‘velilčanstveni’ miting za Kosovo sveli na paljenje ambasada i krađu brendiranih patika.

Strategija je jasna, uključujući i Majin performans: Da se svi protesti protiv ‘patriotskog’ režima devedesetih, retroaktivno proglase kao ‘obojene revolucije’. A, da se svi reakcionarni skupovi Miloševićevih i Šešeljevih pristaša, kao i pomenuti Koštuničin i Nikolićev autodestruktivni miting za Kosovo zaštiti opravdanim narodnim buntom. Peti oktobar je fatalno odocneli eho procea rušenja Berlinskog zida. Pokušaj nadohnađivanja tranzicionog razvoja koji je bio blokiran Miloševićevom fatalnom ‘antibirokratskom revolucijom’. A, bilo bi stvarno neozbiljno da rušenje komunizma na Istoku proglasimo ‘obojenim revolucijama’ i divimo se što je Čaušesku do zadnje pare vratio sve dugove Zapadu. U Petom oktobru je bilo elemenata ‘inostranosti’, ali je presudna bla većinska volja građana Srbije.

O Ukrajini tokom demonstracija 1996-97. nismo razmišljali. Sem o Ševčenku, koji je baš 1996. prešao u kijevski Dinamo, a u pobedi Dinama nad Barselonom postigao het-trik. I Petog oktobra smo razmišljali o Ukrajini samo kroz Ševčenka koga je tada Berluskoni već doveo u Milan.

Maja je sa stolicama probala da uradi nešto kao Vorhol sa konzervama Kembelove supe, s tim da poenta bude u tome da performans na drugi način potvrdi reči ministra Vulina – kako je Peti oktobar bio dan ‘obmane srpskog naroda’. Te da je imao svrhu da razori Srbiju ‘onako kako to NATO bombe nisu’. Uporkos tome što Vučić insistira na glavnom petooktobarskom cilju – Srbija u EU. Vučićevi birači ne mogu da uoče glavne kontradikcije njegove vlasti u čemu je i tajna (veština) njene utemeljenosti.

DSS je u odavno glupoj situaciji: Kao jedan od simbola Petog oktobra ona ga se suštinski odrekla, proprala se od njega, kao što se Dobrica Ćosić bio odrekao članstva u Otporu. DSS je dala jako pretorijansko krilo Vučićevom režimu, dok DSS restlovi rasuti po opoziciji, Peti oktobar prizivaju samo kao čin prevrata ispražnjen od neostvarene suštine-promene sistema. Uključujući i Potekminova sela demokratskog nacionalizma.

Ipak su ‘dosmanlije’ obnovile Skupštinu, pa sad kad se upali rasveta liči na hotel u Vegasu.

U realnom 6. oktobru, ne onom nedosanjanom, u Beograd je – zaboravlja se – stigao (ne)očekivano ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov. On posreduje između Miloševića i Koštunice. Bilo je i kompromisa. Rusi su na neki način ipak aminovali Peti oktobar.

Često mi se vraća jedna indikativna slika od Petog oktobra: Skupština je već garava, zapaljena, a kamera hvata Žiku Nikolića (potonjeg Žiku Šarenicu) koji pod stresom, zagledan u garavi visoki dom kaže: ‘E, jebem ti ovakvu demokratiju’.

E, pa Žiko neko bi i danas možda rekao baš isto.