Kosti i piletina 1

Ali krenimo redom:

Fabijan Šovagović je 1984. nagrađen na filmskom festivalu u Puli Zlatnom arenom za najbolju mušku epizodnu ulogu ostvarenu u filmu iz te godine ‘Ambasador’ Fadila Hadžića.

Šovagović glumi majstora centralnog grejanja koji dolazi u vilu podno zagrebačkog Sljemena da popravi grejanje ali istovremeno postaje svedok porodične drame prema kojoj ima ironični otklon.

U vili njen vlasnik, bivši ambasador Vlado Milković (Miodrag Radovanović Mrgud), igra poker sa svojim uticajnim pajtosima i cirka viski koji je u to vreme SFRJ bio statusni simbol komunističkih funkcionera.

Ambasador ima problema s decom: Mlađi sin svira u punk-rock bendu i druži se sa buntovnom omladinom i propalitetima.

Depresivna ćerka koja opsesivno razmišlja o pokojnoj majci pokušava samoubistvo baš u noći kad kod ambasadora dolazi njegov stariji sin – lekar kome hitno treba pozamašna dolarska pozajmica.

Iako i danas ponegde ima ‘idealistički orijentisanih individualaca koji doživljavaju razočaranje u režime čiji su deo i koje su stvarali’, a kako je kritika pisala o ‘Ambasadoru’, za nas je bitnija pesma iz tog filma: Ambasadorov mlađi sin u dvorištu vile snima sa svojim bendom spot.

Imaju atraktivnu pevačicu koja bravurozno izvodi stvar ‘Kokoda to sam ja’ sa refrenom ‘Život mora da se troši nema jaja bez kokoši’.

I danas se sećam kako sam se u sedmom razredu osnovne škole od uzbuđena zalepio za sedište titovoužičkog bioskopa ‘Partizan’ dok sam gledao ‘Ambasadora’ i slušao ‘Kokoda’ u gotovo praznoj, a velikoj, sali.

Akustičnoj i dobro ozvučenoj za to vreme.

Nekako je ta numera neopravdano ostala u zapećku evociranja na ex YU mjuzu.

Nisu je, koliko znam, ni nešto obrađivali.

Piletina, jaja i kokoši, kao metafora u YU kinematografiji upotrebljeni su tri godine pre ‘Ambasadora’ – 1981. u filmu ‘Erogena zona’ režisera Dejana Karaklajića, koji je napisao i scenario zajedno sa Rajkom Grlićem uz pomoć Gorana Markovića i Slobodana Stojanovića:

Glavni junak Moca (Milan Gutović) radi u kombinatu koji proizvodi jaja i piliće, i ima pomešana osećanja: Koliko je impresioniran tehnologijom, toliko je zgranut automatizmom proizvodnog procesa i zlokobnošću kibernetike i genetike.

Stvari su otišle predaleko od osamdesetih godina prošlog veka.

Početkom 2018. postavilo se pitanje da li će veštačka piletina doneti revoluciju u proizvodnji mesa?

Negde u to vreme, jedna od najvećih evropskih kompanija koja se bavi živinarskom proizvodnjom – PHW Gruppe iz Nemačke potpisala je strateško partnerstvo sa izraelskom start-up kompanijom Super Meat.

Oni su planirali da proizvode pileće meso bez uzgoja i klanja životinja.

Da li je to moguće, pitali su se tada mediji?

Eto, pre neki dan svet je obišla vest da je Singapur odobrio da se na tržište pusti pileće meso uzgojeno u laboratoriji kompanije Eat Just iz San Franciska.

Izvršni direktor te kompanije Džoš Tetrik rekao je da je ukus ovog mesa ‘kao prave piletine’, a takve će biti i cene. Ista kompanija najavljuje i hamburger od veštačke govedine, čija cena proizvodnje naravno neće biti 250 hiljada dolara koliko je bila cena izrade prvog goveđeg hamburgera stvorenog iz matičnih ćelija koji je degustiran 2013.

Upravo te godine umro je Frederik Pol, koji je sa S. Kornblutom napisao SF klasik ‘Reklamokratija’.

Pandemija korona virusa aktuelizovala je distopijske žanrovske teme, i ostvarivanje nekih od njih. Veštačka piletina dala je za pravo i ‘Reklamokratiji’: U bliskoj budućnosti komercijalizovanom, prenaseljenom i totalitarnom Amerikom vladaju reklamne kompanije -‘izvršna vlast’, nad masom obespravljenog stanovništva – ‘potrošača’.

Umetnost prošlosti je mrtva.

Umesto etike imamo reklamu.

Protiv ovakvog sistema bori se ilegalni pokret otpora – ‘konzervacionisti’.

Jedu se kobasice od genetski modifikovane soje i regenerisane šnicle.

Farmeri budućnosti biće genetičari.

Obratite pažnju na ovaj citat iz ‘Reklamokratije’: ‘Oko komada srčanog tkiva raslo je meso. Rastući meso je sabijalo i zgušnjavalo svoje ćelije. Vodilo se računa da raste pravilno, da tkivo ne prestari i ne otvrdne pre nego što se odseče odrezak. Sekači i njihovi šegrti su zamahivali mačevima i sekli kriške. Meso se pakiralo, i uz dodate začine smrzavalo i slalo na tržište. To biće koje je svojim regenerisanjem hranilo tržište zvali su Pilence. I to Pilence je, a da niko ne zna, imalo dušu, patilo je, i mnogo su ga boleli rezovi mačeta kojima su od njega odvajali kriške’.

‘Engleska korona’ (novi soj mutiranog virusa) podsetila nas je na scene iz filma Denija Bojla ’28 dana kasnije’ (2002).

Bojl je tada govorio da je bilo jako teško dočarati scene opustošenog  Londona.

Slika od pre neki dan, sablasno prazne jedne od najprometnijih londonskih saobraćajnica – Ridžent strita, kao da je iz Bojlovog filma.

Kao što su prizori sa aerodroma ‘Hitrou’ iznova aktuelizovali Pekićevo ‘Besnilo’ koje se tu odigrava.

U 28 Days Late čovek se budi iz kome u bolnici i izlazi u London bez ljudi.

To je posledica infekcije virusom u kontekstu žanra ‘zombi apokalipse’ koji uvek nudi obilje antropoloških i političkih metafora.

’28 sedmica kasnije’ bio je manje uspešan nastavak iz 2007. koji je režirao Huan Karlos Fresnadiljo.

Na delu je nova epidemija virusa.

Zaraženi su poumirali od gladi, a NATO je preuzeo kontrolu nad Velikom Britanijom.

Tačno 25 godina kasnije od ‘Oluje’ i Dejtona dobili smo i TV zapaženu seriju ‘Kosti’ (RTS), po scenariju Nikole Pejakovića i u režiji Saše Hajdukovića, koja se naslanja na solidno ‘Meso’, a prethodi ‘Koži’ koja tek treba da se snimi.

Ako se nastavi ovakvom gradacijom u ‘Koži’, kao kod Denija Bojla, možemo očekivati i banjalučke zombije.

Ima prilično kandidata.

Za sada smo u jednom od dvojice sudbinski povezanih likova sa imenom Kosta dobili u paketu i banjalučkog Taksistu (Are you talkin’ to me?) i banjalučkog Džokera (Hoakim Finiks) koji se pita da li su stvari u spoljnom svetu zaista toliko loše?

Retko kad ovako tajming kad se emituje TV serija dobije simbolički sinhronicitet sa njenom radnjom.

Pored četvrt veka Dejtona, sa finalom ‘Kosti’ (koje kroz odnos crkve i politike, običnog i moćnog pojedinca, naglašavaju odnos hipokrizije i pokajanja), prošlog vikenda sinhronizovala se afera ukrajinske ikone koju je Dodik poklonio Lavrovu, pa je Rusi vratili ambasadi Bosne i Hercegovine u Moskvi kako bi se preko nadležnih institucija utvrdila istorija njenog kretanja.

Nije teško zamisliti ni ukrajinsku ikonu kao maltene idealan motiv koji se uklapa u ovu uslovno antidodikovsku simboliku ‘Kosti’ i banjalučki raspon od morbidne političko-mafijaške truleži, odnosa pravde i nepravde, do iskupljenja i isceljenja.

Ili jednog srpsko – bošnjačkog prijateljstva, gde ne znamo do kraja da li je Meša (Mehmed) stvarni lik, dobri čovek ili samo dobri duh.

U vreme vlasti Borisa Tadića 2008, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala, ‘ocinkarena’ je jako popularna TV serija ‘Moj rođak sa sela’, odnosno njena navodna ‘antihaška platforma’.

Na trenutak sam pomislio da neko može sad da ocinkari i ‘Kosti’ zbog uloge dijaboličnog makijaveliste Engleza (Dragan Mićanović).

Ali, ipak Englez pre liči na nekog profesora Volanda Republike Srpske, nego na misterioznog podanika kraljice po čijim izveštajima zli Englezi pišu tekst rezolucije o Srebrenici za UN.

Čak na momente Englez, kome je pratilac neki hipster vehabija, samo što ne postane pervertirani Arčibald Rajs sa svojom ‘Čujte, Srbi!’ Možda se sutra u ‘Koži’ pojave i zombiji ali sumnjamo da će i ‘maligni uticaj Rusije’, odnosno da će Engleza zameniti Rus. I ako se pojavi, da li će kao Englez biti iskren prema nama?

I u tretiranju moćnih političkih stranaca, uprkos tome što Englez na krsnu slavu dolazi u trenerci, ‘Kosti’ su iskorak iz banalnih demonstracija patriotskog dostojanstva kakve smo viđali u ponekad perfidnom ‘Mom rođaku sa sela’ kad američki (ili britanski?) ambasador (Irfan Mensur) pravo sa tenisa s reketom upada u srpski Generalštab gde ga kao odgovor u gaćama dočekuje ponosni srpski oficir (Feđa Stojanović).

Jer tako su kao upadali kolonijalno kod dosovaca, a nisu kod nas radikala, socijalista i julovaca koji smo bili globalna avangarda.

Što, naravno, nema veze s Dragčetom zbog koga je ta serija popularna i voljena.

Deni Bojl je rekao da je radeći na ’28 dana kasnije’ najviše uživao u snimanju scena ljudskog besa. Scene besa i ostalih duševnih stanja odavno tako dobro nisu snimljene na ovim prostorima kao u TV seriji ‘Kosti’.

Eto podudarilo se da je čekić lajtmotiv i ‘Kosti’ i hiper popularne HBO serije The Undoing sa Nikol Kidman i Hjuom Grantom. Naravno, ne isti čekić.