Što tata jednog mog druga prokomentarisa pre neki dan – ovoliko dugo nije trajalo ni proveravanje da li mi je neko bio u četnicima kad su me primali u Savez komunista.

Opozicija se uzda u simboliku da se Ana učlanila u četnike četr’es pete. Bilo bi korisnije da se nestranački eksperti i uglednici iz opozicije ugledaju na premijerku i temeljno pristupaju partijama, umesto što ih posle olakog oduševljenja olako izgustiraju. Uzalud je pluralizam bez jačanja (ukrupnjavanja) partija, a njih nema bez dobre kadrovske politike.

Bilo bi korisno za budućnost SNS da Ana, ako do toga ipak sutra dođe, ne bude brže napuštala partiju nego što se u nju učlanjavala.

Vratimo se za trenutak na ‘oproštajnu sednicu’ Vlade Srbije – 25. maja 2017. – kad je Vučić odlazeći sa funkcije premijera na funkciju predsednika, svakom ministru namenio ‘oproštajni poklon’ – po knjigu s posebnom posvetom, a što je bila jedna od njegovih uspelijih ‘igri detekcije’. pa je tako ministarka državne uprave Ana Brnabić, dobila je knjigu o ministru finansija i premijeru Kraljevine Jugoslavije Milanu Stojadinoviću.

Ali, Milan Stojadinović, tačnije neka vrsta Vučićeve fasciniranosti njime, darivan Ani Brnabić bio je za upućenu čaršiju garancija da će ona postati premijerka. Ivica Dačić je bio prilično razočaran očekujući da je on najlogičniji premijer. Ubrzo je pred Vučićevim argumentima shvatio logičnost davanja mandata za sastav vlade Ani Brnabić.

I onda se dešava nešto bitno što je moglo da se tumači i kao čin ustupka Dačiću. Na konferenciji za mediji gde je obznanio novu funkciju Ane Brnabić, Vučić je jasno naveo da će lider SPS ‘suštinski voditi politički deo Vlade’.

Na neki način Ana i Ivica su po tobožnjoj Vučićevoj viziji trebalo da bude ‘koopremijeri’. Ivica za politički (premijer iz senke), a Ana za ekonomski deo Vlade. Ali ta dualnost nigde nije zvanično uvedena kao princip rada Vlade. Posle dve i kusur godine od kad je Ana Brnabić na čelu Vlade, verovatno bi i Dačić rizikovao da njegovo eventualno podsećanje na ‘dualizam’ bude shvaćeno kao neprimereno.

Uostalom uveliko je u toku preventivno tretiranje SPS – od Šormazove sugestije da im je vreme da se naviknu na opozicioni rad, do taksi udara na Ružića i Antića koji paranoična čaršija uveliko razrađuje.

Za ove dve godine Brnabić je od digitalizacije napravila ideologiju, ali je mic po mic osvajala političku sferu istiskujući iz nje Dačića – svodeći ga ponekad samo na resor. To je na čudan način i pomoglo Dačiću jer ga je izvesno potiskivanje iz unutrašnjopolitičke sfere relativno distanciralo od epicentra sukoba sa opozicijom. Što daje izvestan manevarski prostor za SPS.

Isprva, to Anino osvajanje prostora bilo je nezgrapno, ali je vremenom i upornošću, sigurno ne bez talenta za naprednjake, Ana postala svoja na svome. Ona je sigurno prozapadno krilo u SNS, ali to ne mora da znači i da je ‘liberalno’. NJen fond reči i odlučnost kako se reči izgovaraju ne mogu ni Vučića ostaviti ravnodušnim.

Čim su iz opozicije počeli da je zovu sve više ‘naprednjakuša’, a sve manje ‘fikus’, bilo je jasno da je Ana i pre formalnog potpisa položila i da je u jednoj masovnoj partiji, koncipiranoj s brda – s dola, promovisala kadrovski princip bez formalne komisije za prijem, iako je faktički cela SNS i cela Srbija bila komisija.

Od Zorane, preko Palme, do Velje. Između Ane i Zorane i dalje je toplo-hladno (nesaglasje oko motiva štrajka taksista), ali Zorana više ne koluta očima, a Maja je u Skupštini odavno onome iz režima koji da homofobičnog oduška sebi, diskreno skretala pažnju – ‘Ana je tu’. Možda je Ana Brnabić prvi pravi Vučićev politički proizvod – neradikalski i nekonvertitski kadar. Mora da je na nju ponosan bar malo koliko je na njega Šešelj.

Stvari su dovede do apsurda: Kad neko ispred TV N1 izbaci letke gde piše i Luksemburg, neko se zbuni jer mu prva asocijacija za Luksemburg nije N1 nego Ana Brnabić.

Opozicija voli da poredi Vučića sa Orbanom i Erdoganom. Ni Vučić se ne brani od tih poređenja. Težnja svakog režima je da bude stabilan – to je zakon političke fizike. Ali, za srpsku opoziciju postaje sve neugodnije što u zemljama tih Vučićevih ‘kolega-dikatora’ opozicija zna da pobedi ‘diktatora’ na suštinski bitnim mestima: Nakon pobede opozicionara Ekrema Imamoglua u Istanbulu, i to nakon što je pristao da ide u drugi krug, pobeda opozicionara Gergelja Karačonja u trci za gardonačelnika Budimpešte jedan je od većih poraza premijera Viktora Orbana.

Karačonj smatra da je pobeda istorijska i prvi korak na putu promene Mađarske i njenog ‘povratka u Evropu’.

Srpska opozicija, ona ‘prava’ kao da isključuje mogućnost ‘prvog koraka’ – na primer da uzme Vučiću Niš, ili da ga pobedi u glavnim beogradskim opštinama. Savez za Srbiju želi kompletnu pobedu, bez ikakvih međufaza. Čak i kad bi se stekli uslovi za fer i poštene izbore, srpska opozicija (ona ‘prava’) isključuje mogućnost da to bude parcijalna pobeda. Ne, ona mora biti totalna, koja će režim Aleksandra Vučića i njega lično poslati u ropotarnicu istorije.

Doduše, ni Vučić u nekom bizarnom raspletu, sigurno da ne bi mogao da podnese kohabitaciju – jer je odavno naglasio da ne voli zvocanje. Iako kohabitacija nije usud, već demokratska institucija za koju je Srbija još na slučaju dvojice demokrata – Tadića i Koštunice pokazala da je politički nezrela.

Izborni uslovi u Srbiji su daleko od fer, i naravno da vlast neće dati nikave suštinske ustupke opoziciji, ali nije baš da su izborni uslovi i atmosfera neuporedivo lošiji u Srbiji nego u Turskoj i Mađarskoj. Vučićev model se može okarakterisati kao režim lične vlasti što kao posledicu ima lako vidljive demokratske i institucionalne deficite, ali pitanje je da li je Vučić baš toliko veći ‘diktator’ od Erdogana ili Orbana. Ma koliko da Mađarska i Turska vode mrtvu trku koja od njih ima najbolje odnose sa Srbijom u savremenoj istoriji.

Vućić i Orban svaki čas demonstriraju političku i ličnu bliskost, i formalno i neformalno, ali Vučić je sigurno od Orbana manje gadljiv na briselsku birokratiju, a tek manje na Soroša, i dobre usluge njegove organizacije.

Iako će, kako formalno najavljuje, nakon bojkota na proleće 2020, opozicija nastaviti doslednu borbu za fer uslove, retko ko od lidera opozicije zaista očekuje takvu borbu i pozitivan epilog, već se nada da će se ipak nekako dogoditi taj ‘dan D.’ Da će se potom ostvariti mitološki obrazac – prvo dosanjani ‘6. oktobar’, a onda konsekventna ‘Sablja 2’.

Iako formalno opozicija insistira na suštinskom umesto fingiranog dijaloga oko izbornih uslova, stav da se Vučić delegitimiše i isključi iz politike, kao neko ko više nikakve iole normalne izbore nije u stranju da organizuje, odavno je jedina zaista prava strategija ‘prave’ opozicije. Bojkot je njen deo.

I uspesi Imamoglua i Karačonja umesto da nadahnjju, samo remete. Mada da su sad na redu samo beogradski izbori, možda opozicija ne bi mogla tek tako da ignoriše iskustva Istanbula i Budimpešte. Beogradski izbori iz 2018, olako prokockani sa strane opozicije, bili su izgleda poslednji izbori u Srbiji na kojima su učestovali svi relevantni politički akteri. Kad sam izlazio na njih, govorio sam neodlučnima – izađite, da pričate sutra da ste glasali na istorijskim izborima.

Iako je još mudri i pragamatični Lenjin govorio da nema idealne revolucionarne situacije, opozicija će je uporno čekati. Gnušajući se mogućnosti da negde pobedi Vučića u neravnopravnim uslovima.

Vučić bez angažovanja propagandno-državnih resusa, koji logično dovode do neurotizacije javnog prostora, i koruptivno ucenjivačkog potencijala države kao glavnog poslodavca, teško da bi mogao da drži rejting oko 50 odsto, ali je varljiva i opoziciona fatamorgana da ovakvoj opoziciji fale samo fer uslovi, pre svega mediji preko kojih će narod da progleda – i da je pobeda tu.

Ovde je bitan drugi kontekst revolucionarnosti koji opozicija ne vidi, ili ignoriše. I tiče se, pomalo paradokslano, revolucionarne komponente u naprednjačkoj valsti.

NJena revolucionarnost se ogleda u tome da je ustrojena tako da teži da se zaokruži svuda – do svake mesne zajednice. Otuda par opozicionih opština deluju tako iritirajuće. Tu je i zamka – jer bi gubitak nekog još većeg grada od Šabca, ili više njih, bio seizmološki i psihološki rizičan za režim. Uostalo, to bi i bio pravi test da li bi Vučić mirno predao vlast.

Ako nađete ‘novog Koštunicu’.