Pilot izbori 1

Na primer, Milan Stamatović sa Zlatibora poručuje da na proleće treba održati samo lokalne izbore, a parlamentarne u skladu sa Ustavom odložiti sve dok se ne ispune preduslovi za njihovo normalno održavanje. Nakon ‘afere Krušik’, možda bi bilo dovoljno da se održe samo jedni izbori – lokalni, i to samo oni u Valjevu.

Simbolički to je postao suštinski bitan grad. U Valjevu uporište i tradiciju ima i SPS, pa sigurno da i njoj znači simbolika. Što se tiče naprednjačkih džipova, valjda je opozicija sad spremnija na takve situacije nego što je to bila u Lučanima.

Na ideju da se ‘pilot izbori’ održe prvo u Valjevu, jedan moj prijatelj iz tog kraja mi je rekao da bi onda glasali oni koji su za Vučića, oni koji su protiv Vučića, ali da bi glasali i Valjevci.

Da li će opozicija imati sutra bolju šansu da preuzme Valjevo nego što je ima sad? Bilo bi interesantno da ‘prava’ opozicija ponudi ‘lažnoj’ (konstruktivnoj) test istine – da svi stanu u Valjevu na jednu listu ispod imena uzbunjivača Aleksandra Obradovića koji je za vlast lažni uzbunjivač bar koliko je za njih Kosovo lažna država i koliko su izbori pod ovakvim uslovima lažni za SZS.

Vučić bi možda teže nego Milošević podneo stvaranje nekakvog novog ‘saveza slobodnih gradova’. Naročito gubljenje simbolički bitnih gradova kao što je Valjevo, na primer.

Dubinska istraživanja Demostata utvrdila su da je u Srbiji svega 11 odsto ispitanika neautoritarno. Da bi se popunilo 61 odsto autoritarnih, i 28 odsto ‘mešovitih’, nisu dovoljni samo oni koji su tradicionalno naklonjeniji autoritarnijim opcijama – naprednjacima, radikalima i socijalistima. Antivučićevski dogmatizam, prozivke moralne bojkotaške policije za navodnu kolaboraciju – sve su to indikatori o izraženoj autoritarnosti i u antivučićevskom delu Srbije.

Ali, lako je dokazati da je procentualno ipak više autoritarnih kod Vučića nego s druge strane. To je delom i razlog zašto je vladajući blok neuporedivo monolitniji. Vučićeva glasačka mašina bez mnogo zapitkivanja prihvatiće svaku njegovu odluku jer je ona odluka vođe. Od političke suštine, toj većini bitniji je osećaj samopouzdanja, utehe, i satisfakcije koji im je Vučić povratio.

Pa otuda im je maltene nebitno, dok ih Vučić hipnotiše, da li je ministar odbrane Aleksandar Vulin ili Čedomir Jovanović. Nije sva podrška u klijentelističko-patronažnim razlozima. Iako njih ne manjka.

U opozicionoj javnosti ima onih koji su protiv Vučićevog režima, ali koji ne mogu da pristanu na autoritarno nametanje jedinstva i izjašnjavanje o bojkotu. Vučiću to naravno odgovara, pa otuda je zaista cinična briga režimskim medija i analitičara za stanje demokratije u Demokratskoj stranci.

Stranka koja ne može da izbaci u javnost jači unutrašnji pluralizam mišljenja od ritualnog sporadičnog prepucavanja Đuke i Zorane, zabrinuta je uzurpacijom demokratskog prostora u opoziciji.

Mnogo se mana može naći Savezu za Srbiju i njihovim predstavnicima koji smatraju da je bojkot posle Kosova trenutno najskuplja srpska reč, ali da bi ti što im nalaze razne mane umesto njih išli u Valjevo, Brus, Grocku, Kruševac – sve te simboličke toponime.

Ali, ni ‘demokratski nacionalisti’ iz Saveza koji znaju tako ubedljivo da kritikuju Čedu i Čanka, LDP i Ligu, nisu umesto njih otišli u Hrtkovce kad je trebalo.

Da li išta više vredi burek solidarnosti u pekari Albanaca u Borči ili performans u medicinskoj školi u Ćupriji gde predaje Aleksandar Martinović, ako je Balša Božović ‘raspušten’ u DS?

Iako od Đilasovih ljudi čujem da se Lutovac ‘dobro snalazi’, predsedniku DS zaista treba uverljivosti da dokaže da DS nije u vazalnom odnosu prema Đilasu. Tek manjini u DS nije lako pred moralnom inspekcijom da dokažu da ne rade za Vučića. Ceo SZS u suštini je koalicija DS (njenih raznih frakcija) i Dveri.

Boris Tadić uverava javnost da će nakon Nove godine konačno doći do reujedinjenja njegovih socijaldemokrata, Zelenovićeve Zajedno za Srbiji i matične DS na čijem je čelu Lutovac. Takvo ujedinjenje će biti besmisleno ako i posle njega DS ostane četvrta po snazi u Savezu.

Sociolog Jovo Bakić je shvatio pravu stvar – da promena vlasti u Srbiji, neće obavezno značiti i promenu prirode (modela) ovdašnjeg poluperifernog, burazersko neoliberalnog kapitalizma.

Ono s čim Bakić možda još nije načisto – to je izvesnost, da bi on i njegovi drugovi taj model imali šanse da promene možda ni onoliko koliko je Cipras promenio prirodu kapitalizma i mesto Grčke u njemu. Čak ni Đilas teško da bi sutra mogao da izvrši nacionalizaciju i uvede bar ‘narodni kapitalizam’.

Takvih promena nema bez ‘socijalizma kao svetskog procesa’. Vraćanje otete države građanima i oslobođenje medija ne znači i veće plate u fabrikama stranih investitora.

I Bakić će primeniti model preuzimanja partija kao što su to uradili Đilas i Jeremić. On će preuzeti Socijaldemokratsku uniju koju je osnovao Žarko Korać nakon neideološkog raskola u Građanskom savezu Srbije.

Ni danas građanska Srbija nije sposobna da se partijski artikuliše. I dalje funkcioniše kao fragmentisano ‘civilno društvo’ i raskolničke partije u pokušaju. Prerastanje GSS u LDP činilo se na momente kao logična evolucija iz antiratne, ali idejno nedovoljno profilisane organizacije, u razvijenu stranku socijalno-liberalne orijentacije.

Ali, i to se ispostavilo kao opori eksperiment. Nekad je Vesna Pešić forsirala Gorana Svilanovića kao novog lidera, a GSS i DSS u jednom trenutku su imali priličan nivo sinergije. Veći nego sad Boško i Sergej. Sećam se konferencije za medije SDU kad je reč uzeo zadihan i srećan Žarko Korać i rekao nam: ‘Dogovorili smo se!’ Dojurio je pravo sa sastanka. To se DOS bio dogovorio oko stranačkih kvota za izbore 24. septembra 2000.

Vučić je pragmatično donekle zaista banalizovao odnos mase i elite, pa možda i otuda Jovo Bakić kao da promoviše koncept ‘avangarde’. A, njega nema bez kadrovske partije. Pitanje bojkota izbora zavisi od kredibilnosti opozicije. Leva avangarda je gotovo uvek simptom konformizma, krize i gubljenja identiteta socijaldemokratije – u rasponu od Rasima preko Borisa, do Čanka.

Oni ne mogu da imaju alibi kao Mile Dodik – da se u dejtonskoj BiH stvarnosti i ne može biti veći (nezavisni) socijaldemokrata nego što je on trenutno. Bakić je svestan da SPS i Pokret socijalista nisu levičarske partije. Ipak, distanciranjem od Miloševića i učešćem u dosovskim vladama, Dačić je napravio ono što se zove differentia specifica u odnosu na Vulina.

To se danas smanjilo, ali nije izgubilo. Iako Vučić uvek može da oslabi Dačića ako predloži zajedničku listu ‘moderne levice’ – Dačić, Vulin, Rasim. Na desnom polu ‘keč ola’, Šešelj bi možda pristao da mu Vučić doda Jutku, ali teško i da bi pristao da mu doda i Mišu Vacića.

Mihailo Marković je bio jedan od osnivača SPS. Napisao je i program toj partiji s kojom se nakon sukoba s Miloševićem i njegovom ženom razišao 1995. Nije razumeo ni Dejton, ni ‘sanaderizaciju’ SPS nakon 5. oktobra.

Napisao je program malo iz inata i Pokretu socijalista, a kad je umro 2010. pozvanim se osetio upravo Vulin da kaže kako Srbija sigurno nije imala većeg filozofa i levičara od akademika Markovića. Možda i jesu kriptolevica, ali između SPS i Vulina ipak ima nijansi. Iako su sad deo autoritarne oligarhije.

Evo ga decembar, a bilo je najavljeno da će najuže rukovodstvo SPS biti izabrano na sednici Glavnog odbora do kraja novembra. Da li Dačić još nije prelomio koliko će potpredsednika imati socijalisti u narednom periodu, da li će zamenik predsednika biti rotirajuća funkcija i koliko će zaista biti podmlađena partija.

Ono što je sigurno – to je da će Dačić još više usavršiti ‘demokratski centralizam’, kao model kojim vodi SPS.

Promovisan je i Narodni blok – nova izborna koalicija. Lider Nove Srbije Velimir Ilić rekao je tom prilikom novinarima da je cilj da se konačno napravi ozbiljna država. Interesantno je da Ilića moralna inspekcija ne motri ni približno koliko Sergeja, Jovu ili antilutovčevske elemente u DS. Možda i zbog kritike Vučića koja izgleda kao zaista duhoviti stand up. Veljin koalicioni partner Miroslav Parović, u nekoj od ranijih izbornih kampanja je rekao da se zalaže za poništavanje svih tekovina 5. oktobra.

Dobro, možda je zaboravio da pomene da bi ipak bar priznao vraćanje stare devizne štednje, ako ništa drugo. Ali kako su on i Velja našli zajednički jezik kad Velja kaže da ga ljudi svaki dan saleću da ga pitaju kad će završiti ono što su započeli baš 5. oktobra?

Možda bi to iskustvo pomoglo i drugima zainteresovanima za demokratiju da prevaziđu razlike zarad opšteg dobra.