Pišeš mi da si prošao u Tirani neku vrstu verbalnog ‘toplog zeca’ zbog onoga što si govorio na konferenciji u Beogradu posvećenoj odnosima Srbije i Albanije na kojoj je ministar Ivica Dačić pragmatično ‘promašio temu’ i govorio samo o Kosovu. Vređali su te zemljaci, ne zato što te nisu razumeli, već upravo zato što su jako dobro razumeli šta si govorio u Beogradu, a rekao si da bi voleo da se Edi Rama obrati Albancima na jugu Srbije i kaže im da ne gledaju samo u Tiranu i Prištinu, već da se potrude da svoj život grade tu gde su. Da se Cipras tako obrati Grcima u Albaniji, a Vučić Srbima na Kosovu, posebno onima u Mitrovici, ili Srbima u Bosni.

E, pa dragi Mustafa, ti si ovo govorio pre nego što je srpski predsednik izašao javno sa tezom o ‘razgraničenju’ Srba i Albanaca. U jednom tumačenju to razgraničenje znači trampu (Tači to zove ‘korekcija granica’), a ne podelu: Znači, sever Kosova Beogradu, a Kosovu – Preševo, Bujanovac i Medveđu. Ovde su protiv ‘razgraničenja’ i desničarska – klerikalna Srbija i građanska – NVO Srbija. Spaja ih utopizam različitog tipa: Prvi misle da će Kosovo, jednom kad se steknu geopolitički uslovi, ponovo biti u Srbiji, dok drugi smatraju da će jednom Kosovo biti multietnički raj, pa će sve ove priče šta je čije postati besmislene. I danas, tražeći prauzroke ko je kriv za srpsku havariju na Kosovu, s vremena na vreme se pomene i nekadašnji komunistički lider Srbije Petar Stambolić, jako lojalan Titu, koga optužuju da je delove Srbije predao Kosovu, tako da je na tom polju (sever Kosova) komunistička Srbija bila kraća nego kvislinška Srbija Milana Nedića za vreme Drugog svetskog rata. Ali, Petar Stambolić je imao jednu simpatičnu rečenicu: ‘Nije važno da li je Kosovo albansko ili srpsko – važno je da je komunističko’.

Zagovornici građanske utopije veruju da će doći vreme da se Stambolić parafrazira i da neće biti važno da li je Kosovo albansko ili srpsko već da će jedino biti bitno da je ‘evropsko’, impregnirano tim ‘vrednostima’. Zagovornici utopije ‘zamrznutog konflikta’ čekaju geopolitičku fatamorganu, još jednom ‘osvećeno’ Kosovo, i ma koliko da naricali nad srpskom sudbinom u Tuđmanovom etničkom čišćenju Srba, ne bi ih mnogo pekla savest da je jedna srpska ‘oluja’ uspela na Kosovu, ili da će možda jednog dana uspeti. Ova fela, kako ironično primećuje ugledna srpska istoričarka Dubravka Stojanović, ‘čeka Ruse i raduje se trećem svetskom ratu’.

U Srbiji je staro opšte mesto širenje panike da će jednog dana ‘Šiptari doći do Niša’. Nije ta paranoja baš bez osnova. Pa i nedavno preminuli ‘albanski Nelson Mandela’ – Adem Demaći je govorio kako je Kosovo i ‘sve od Preševa do Niša’. Ako se ne ‘razgraničimo’, Vučić upozorava da će sutra Albanci doći do Vranja. U vreme uspona Miloševićeva poznih osamdesetih, lansirana je teza o Srbiji ‘od Horgoša do Dragaša’. Populistički talas kojim se Milošević učvrstio na vlasti dobio je ime ‘antibirokratska revolucija’ i danas je upravo tri decenije od tog tragičnog srpskog ‘događanja naroda’, kako je taj populistički talas bio tada definisao srpski pisac Milovan Vitezović. Iako se činilo da bi Milošević prvi mogao na evropskom Istoku da pokrene suštinsku tranziciju, za bistre ljude je već prilikom dolaska Gorbačova u Beograd 1988, bilo jasno da je odbrana starog poretka bitnija Miloševiću nego Gorbačovu, te da reforme mogu biti samo limitirane. ‘Antibirokratska revolucija’ bila je fatalna za Srbiju. Od njenih ‘tekovina’ još se nismo oporavili. Ona je srpska ‘kulturna revolucija’. Milošević je blokirao tranziciju, Srbija je pod moranjem sprovela kardinalne višepartijske izbore i to zadnja u Jugoslaviji, a umesto da ih prva raspiše i da prva kaže komandi JNA da je ne zanima komunizam, Milošević i komunistički generali izveli su tenkove na ulice Beograda da uguše našu jedinu pravu ‘kontrarevoluciju’ – 9. marta 1991, odnosno pokušaj da oborimo komunizam kao ceo Istok Evrope.

Naravno, da nema te srpske demokratije koja je kosovske Albance mogla da ‘vakciniše’ od težnji za ‘Kosovom – Republikom’, ali u ‘antibirokratskoj revoluciji’ Srbija je gušenjem autonomije napravila fatalne greške na Kosovu, gubeći ritam na duge staze.

Kad si u Beogradu nedavno govorio o tome kako Rama, Cipras i Vučić treba da se obrate svojim sunarodnicima u drugim državama regiona, verovatno nisi svestan koliko si nalikovao na Marka Nikezića, srpskog lidera koji je mogao da ponudi jednu drugačiju perspektivu Srbije da ga Tito sa saradnicima nije ‘počistio’ 1972. pod optužbom za ‘anarho-liberalizam’. Nikezić je od 1968. bio prvi čovek komunista Srbije, važio je za čoveka širokih vidika, reformskih potencijala, a na funkciji Titovog ministra spoljnih poslova nasledio je 1965. čuvenog Koču Popovića. Tito je pasionirano vodio spoljnu politiku, a zbog imidža u svetu bili su mu potrebni ljudi kao Popović i Nikezić, intelektualci koji su bili u ratu od 1941. Tito je ‘počistio’ Nikezića i ‘liberale’ da bi napravio balans sa čistkom hrvatskog ‘masovnog pokreta’ 1971. u kome su dominirali nacionalisti. Najbliža Nikezićeva saradnica bila je Latinka Perović, koju danas nazivaju ‘majkom’, ili bar glavnim ideologom, ‘druge Srbije’, koja je uspela kao vrsna istoričarka da vremenom pruži uverljivu konstrukciju logične evolucije liberalnih komunističkih frakcija u trendovski liberalizam, a sve kroz ideologiju modernizacije. Radikalski, šešeljevski, recidivi i danas sprečavaju Vučića da prigrli taj koncept ‘liberalizma’ i da mu politički volumen. To je mogla biti spasonosna formula za Srbiju.

Uglavnom, Nikezić je u vreme dok je bio na vlasti poslao jasnu poruku ostalim federalnim jedinicama – Srbiji Jugoslavija ne treba ni manje ni više nego drugima. Probao je da srpsko nacionalno pitanje postavi kao demokratsko i time amortizuje perfidne i hronične optužbe za ‘velikosrpski hegemonizam’. I sugerisao je Srbima van Srbije da pogledaju, pre Beograda, prvo u Zagreb i u Sarajevo. I bio je jako vešt prema Albancima. Nažalost, Srbi su tražili novog Aleksandra Rankovića, a ne novog Marka Nikezića i zato su izvikali Miloševića koji je kompromitovao i one legitimne srpske interese koji nisu bili ‘ekspanzionistički’ i ‘memorandumski’. Ispričaću ti, dragi Mustafa, jednu anegdotu iz vremena kad je Nikezić bio prvi čovek srpskih komunista: Prilikom posete Kosovu domaćin mu je bio Mahmut Bakali, tada predsednik pokrajinske partijske organizacije. Dobrodošlicu je Bakali izgovorio na albanskom, a Nikezić mu je odgovorio na francuskom. Bakali je to doživeo kao provokaciju i rekao je da se on obratio na maternjem jeziku, da bi mu Nikezić odgovorio kako je i on govorio na maternjem jer mu je majka Francuskinja.

Bakali je inače bio prvi svedok protiv Miloševića u Hagu, a mnogi Srbi su gledali TV prenos i navijali strasno kao da je vreme zenita ‘antibirokratske revolucije’, a ne njen opskurni epilog.

Inače, zaboravih da ti kažem da je Crna Gora bila ozbiljno uporište ‘antibirokratske revolucije’, i da je crnogorski napad na Dubrovnik bio njen logičan domet. Ali, kad pogledamo sadašnju poziciju ‘montenigerske’ države koja je antiteza ‘srpske Sparte’, pa i njene relacije sa Hrvatskom, to je senzacionalna promena imidža. Pomenuo si, Mustafa, psovke, jasno ih citirajući, koje si dobio u Tirani. Hajde da te malo relaksiram na tu temu: Crnogorcima, iako neguju mačo imidž, najfrekventnija psovka je – ‘da jebe oca’ (!?), pa se često kaže da je i danas glavna razlika između Srbije i Crne Gore, čak i od kad je ova u NATO, to što ti do Brodareva (granice) jebu majku, a od Brodareva ti jebu oca.

Sad je već indikativno da Vučić još nije posetio Crnu Goru. Iako je tamo, kako smatra srpski patrijarh Irinej, ugroženost Srba maltene kao u Pavelićevoj Hrvatskoj. Vučić u Beogradu sad prima predstavnike srpskih stranaka i kulturnih ustanova iz Crne Gore koji mu se jadaju. Dobro je da ne prima predstavnike ‘plemenskih skupština’ koje je Milošević primao u terminalnoj fazi. Ali, Vučić prima i ‘pisma podrške’, u kojima se usput preti opoziciji, što neugodno može da asocira na Miloševićevu tehnologiju. Doskora su odnosi Srbije i Crne Gore bili ‘nikad bolji’, a Đukanovićevoj stabilokratiji mnogi zavide, pa i u Beogradu. Čak se nekad govorilo o ‘mentorskom’ odnosu Đukanovića prema Vučiću. Najbizarnije što sam skoro čuo je da Vučić ne ide u Podgoricu jer ‘ima tremu’.

Od te konferencije u Beogradu bilo bi ti interesantnije da su te odveli u Guču, dragi Mustafa, a možda to popravimo naredne godine. Uostalom, Dačić ti je bio i u Guči, i to mnogo inspirativniji, tako da je objasnio i Mariji Zaharovoj, portparolki Sergeja Lavrova, razliku između Guče – svetski poznatog srpskog folk sabora trubača u istoimenoj varošici, i modnog brenda ‘guči’. Da znaš, Mustafa, bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica govorio je da onaj ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju.

Srpska je opsesija da se u Guču dovedu Putin i Tramp. Davnih dana u Guču su organizatori pozvali i Džuliju Roberts, a umesto nje ove godine im je stigla Zaharova.

Znaš već kakvi su odnosi Srbije i Hrvatske, dok istovremeno najznačajniji srpski etno festival, ovaj u Guči, ima isto ime kao hrvatski parlament – sabor. Apsurdno, zar ne?

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).