Tom Henks, prijatelj Srba

Ako sve glumce grubo i uslovno podelimo na one koji glume samog sebe i čije su sve uloge manje-više iste, te u toj „istoći“ briljantne (Džek Nikolson i Bora Todorovic), i one koji zbog svoje „bezličnosti“ van platna mogu da odglume gotovo sve, Tom Henks bi ušao u ovu drugu kategoriju. Talentovana i pragmatična „bezličnost“, od Henksa je stvorila plastelinsku masu koja po potrebi može da se transformiše u gotovo bilo koga; japi geja, autističnog momka koji kreira ništa manje retardiranu istoriju, oficira koji se iskrcava u Normandiji, zatvorskog čuvara koji ispraća robijaše na električnu stolicu i pri tom spoznaje mo}božjeg otkrovenja, Robinzona ili Odiseja. Kao da nema dovoljno Oskara koji bi mogli da nagrade Henksove plastelinske portrete.

Po jednoj starijoj anketi (britanskog magazina Rejdio tajms) drugi najbolji glumac svih vremena, posle Pola Njumena, a pre Džejmsa Stjuarta-Tom Henks dakle-oduševio je vaskoliko srpstvo navodnom i nepotvrđenom izjavom (intervjuom) za E televiziju da je „Kosovo oduvek bilo srpsko i da će to jednoga dana ponovo biti“. Glumac je navodno golgotu Jevreja iz Drugog svetskog rata uporedio sa patnjom Srba na Kosovu i time je, što se tiče „prijatelja Srba“, stao u rang Boba Dilana koji je valjda prošle godine i otprilike autenti~no izjavioda svaki Srbin kad sretne Hrvata može da se oseća kao crnac kad sretne kju kluks klanovca.

Od toga da li je i Henksovintervju autenti~an, bitnije su reakcije na njega. Da iskren budem, mene je cela pri~a podsetila na jednu od inspirativnijih teorija zavere. Sve se de{ava jula 2007. U Beogradu, na U{}u, sviraju The Rolling Stones. Dugo o~ekivan koncert posle kog, navodno, ni{ta vi{e nije smelo da bude isto. D`eger se potrudio da nau~i dovoljno srpskog, da potvrdi da je gospodin („Dobro ve~e Srbija! Zdravo Beograd! Fala vam lepo! Presre}ni smo {to smo ovde! Kona~no smo stigli!“), ali i da bude crtu iznad kurtoazije, kad je prate}em vokalu-Lizi Fi{er dobacio kako joj je suknja lepa, a sandale ru`ne. Po teoriji zavere, D`egeru je suflirano {ta da ka`e. I sve je bilo spremno da mu se doture re~i: „Kosovo je srce Srbije!“ A, onda se sve izjalovilo zbog lo{eg kontraobave{tajnog rada.

Henks, ina~e pravoslavac, u famozno nepotvr|enom intervju, podse}a na izreku (vidimo se) „sledeće godine u Jerusalimu“. Slično je i sa Kosovom sada, smatra. I tokom devedesetih godina u Srbiji se ~esto potezalo za „zajedni~kom srpsko-jevrejskom sudbinom“. Ostao je i jedan mu~an utisak da je ta „zajedni~ka sudbina“ instrumentalizovana i ~esto kori{}ena kao deo milo{evi}evske propagande. Se}ate se kad je pre koju godina uticajni dramski pisac Sini{a Kova~evi} izrazio nadu da }e se Srbi pozdravljati sa „Dogodine u Pri{tini“, pa smo svedoci da se to i nije ne{to masovno primilo u narodu. Pre bi se reklo da bi mnogi kvazipatrioti voleli Kosovo, ali „povra}eno“ bez Albanaca, pa ~ak onda i na takvo Kosovo (bez Albanaca) ne bi do{li da `ive.

I dobro, kakve sad veze s tim ima Bjork Gundmunsdotir, retro pank zvezda sa Islanda i naturšcik reditelja Larsa fon Trira u njegovom „Plesu u tami“, dobitniku Zlatne palme u Kanu? Pa eto, zar vam se ne ~ini da bi ona bila najbolje re{enje za ulogu Mire Markovi}, ali pod uslovom da Tom Henks bude Slobodana Miloševic. Jer, stvarno, koje drugo dvoje mogubolje da do~araju svu tragi~nu bizarnost srpske sage devedesetih prelomljenu kroz uspon i pad bra~nog para sa Dedinja? Zamislite detalje iz knjige Slavoljuba Đukica „On, ona i mi“, umetni~ki reciklirane na filmskom platnu. Sa estetikom na pola puta izme|u Olivera Frlji}a i Zdravka [otre.

Evo i jednog nedavnog i sigurno autenti~nog intervjua koji je pripadnik elitne ameri~ke jedinice“Foke“ (izveli egzekuciju Osame bin Ladena) daoje časopisu Eskvajer gde tvrdi da je muzika Metallice kori{}ena za „omek{avanja“ zarobljenika u Iraku radi ispitivanja.Metallica se odavno (2008) pobunila protiv ove prakse, a intervjuisani vojnik sa nadimkom Pucač (The Shooter) kad je to čuo, pomislio je: „Ortak (valjda misli na D`ejmsa Hetfilda), pa vi imate album koji se zove Kill 'Em All!“ (Pobij ih sve).

Ali Metallica ima i spot za pesmu The Day That Never Comes. Fascinantnih osam minuta. Američki vojnici u Iraku sreću muškarca i ženu u pokvarenim kolima. Ta pokvarena kola su crveni „jugo”. Muškarac s kablovima u rukama moli za pomoć. Žena je u tradicionalnoj muslimanskoj odori. Iako zabrađena, njene oči su erotičnei pune tenzije. Očekuješ bombaše samoubice, kad ono na kraju sve ispadne prilično multikulturalno, po principu „drug na drumu”. Makar samo zbog ovog spota, i tog ženskog pogleda „Jugo-Amerika” projekat nije bio bizarna privredna utopija.

U vreme D`ord`a Bu{a mla|eg nesrećne zarobljenike najviše su mučili muzikom Rage Against the Machinea. Članovi benda, bivši i sadašnji, s gnušanjem su se tada obratili javnosti i američkoj vladi trudeći se „najbolje što možemo, da to zaustavimo”. Međutim, ima i onih koji su se ponose time što njihova muzika služi za mučenje. Basista benda Drowning Pool (koji su nastupali pred američkim vojnicima u Iraku), izjavio je da je ponosan što se njihova pesma Bodies našla u top 40 pesama za saslušanja. Zvu~i pora`avaju}e da rokenrol (posebno slobodarski hevi metal) doživi da od simbola emancipacije(uklju~uju}i i album Kill'Em All) postane sredstvo torture. U stvari, forma (buka) o~i{}ena od ideje (slobode) ubija. Onda ~ak i metal po~inje da zvu~i kao snimak Hungaro ringa.

Britanska organizacija za zaštitu ljudskih prava Reprieve sastavila je „Best of Guantanamo“, po u~estalosti pu{tanja: 1. Enter Sandman, Metallica, 2. Bodies, Drowning Pool, 3. Shoot to Thrill, AC/DC, 4. Hell’s Bells, AC/DC, 5. I Love You, iz de~je serije Barney i prijatelji, 6. Born in the USA, Bruce Springsteen, 7. Babylon, David Gray, 8. White America, Eminem… Ruku na srce, „muzički urednik” Gvantanama ima ukusa. Eto kako zlo ume da bude cinično. Bar jednako kao što je dokazalo kako ume da bude banalno.