Audio 1

U „razgovoru“ predsednika jednog trećeligaškog kluba sa igračima istog koji je obelodanjen ove sedmice, nije bilo ni scenariste, ni režisera, samo naturščici u svom prirodnom stanju i okruženju. Koji su na „mikro planu“ odigrali istorijski igrokaz o srpskom loptanju, sa sve prljavim rukama i parama, kaljavim livadama, „načitanim i kultivisanim“ glavešinama, te nedostatkom kraja ili epiloga, u smislu „nastaviće se, ne brinite“. Fale samo „navijači“, koji nisu na sceni, ali su tu negde da disciplinuju koga treba.

U glavnoj ulozi je predsednik, prototip, reklo bi se. Od „nekog“ je tu postavljen da napravi rezultate, „spasi“ klub od propasti, u ruke su mu date državne pare koje on predstavlja kao svoje ili svoju zaslugu. Obično ima političke ambicije, ili ih ima onaj koji ga je tu postavio, on odlučuje o svemu.

Kupuje i prodaje igrače, određuje ko može da igra, a ko ne, procenjuje njihove fudbalske i moralne kvalitete, ucenjuje ih i mobinguje. Plaća „kad stigne“, koliko mu se ćefne, isporučuje i na ruke, njegova uloga u timu je najveća, on je žrtva nezahvalnih, i donator svog novca, vremena i živaca. Na kraju najvažnije: on je tu da pogura kad ne ide, da pregura kad zastane. Da kupi utakmicu ili da je „sredi“, da hendluje sudije, da ućutka moguću opoziciju. I sve to uspinovano u ljubav prema klubu i fudbalu uopšte. Mašala.

A sve je manje-više isto u svim rangovima takmičenja, svim forumima i savezima. S tim što se uglavnom sve nepodopštine tretiraju po principu „zaseri pa zatrpaj“, što se sve radi iza visokih zidova, u potpunoj diskreciji i pod zaštitom PR Kerbera. Da li su „ostali“ čelnici klubova došli na te pozicije na drugačiji način, da li se oni manje bahato ponašaju i manje „pokazuju“ svoje zasluge i autoritet, da li su kod njih tokovi novca manje mutni i manje „proprani“?

Ko je od svih njih neko za nešto odgovarao, makar zbog onih najjednostavnijih pitanja – gde su pare i odakle? Ima li ikog ko je došao na čelo bilo kog kluba iz bilo kog ranga takmičenja a da su mu motivi sportski, a ne da leči svoje (ili nečije) frustracije i(li) bolesne ambicije? Sve bi ovo bila zanimljiva pitanja da je i bez odgovora na njih sve nije potpuno jasno.

Fudbal je ovde „sistemski“ tako postavljen da je u njemu sve dozvoljeno, gde je neko možda i ušao čistih ruku i namera, ali odatle takav nije izašao. A kakav fudbal, takvi i predsednici.