Opet je finale Kupa Radivoja Koraća igrano u Nišu, kraj, međutim, ne da nije bio „najs“, već je bio baš „bljak“ u svakom smislu: i moralnom, i sportskom.

U triler završnici Partizan je u finalu pobedio Zvezdu, moglo je da bude i obrnuto, košarka je čudna zverka i u tome je njena velika draž. I onda se desilo nešto do sad neviđeno u tom takmičenju: predsednik Crvene zvezde Nebojša Čović naložio je svojim igračima i stručnom štabu da napuste parket, ne prisustvuju ceremoniji dodele pehara i medalja, niti da daju bilo kakve izjave medijima. Neposredno posle toga, sam Čović se obratio novinarima sa salvom optužbi na Košarkaški savez, suđenje, pa čak i na „strukturu“ smeštenih u „loži“. Ključne rečenice su bile da je u pitanju bila „sistemska krađa“ i da KSS ne postoji. Što, naravno, nije važilo dan, dva ili 30 pre poraza u finalu.

Podsetimo: igrači Zvezde su odmah po završetku utakmice čestitali rivalima, meč je odigran bez ijedne nesportske iskre, ponašanje svih aktera na parketu bilo je u duhu fer-pleja bez obzira na veliko rivalstvo. Odlučila je jedna lopta, ali je dugogodišnji košarkaški radnik bacio tamnu mrlju i na takmičenje, i na sportski duh, u krajnjoj liniji i najviše na svoj klub. Mnogo toga se u žaru borbe može tolerisati i razumeti, adrenalin nekad dovede do pogrešnih postupaka i reči, ali ne ispoštovati protivnika, takmičenje i pre svega svoju ekipu tako što ćete je povući sa ceremonije je presedan bez mogućeg opravdanja. Pominjanje nekoliko sudijskih odluka koje su po Čovićevom mišljenju bile na štetu njegovog tima, apsolutno to nije. Prebrojavanje po „klupskim bojama“ čelnika KSS još manje, pozivanje države da se zamisli nad popunom svečane lože, samo je loš vic.

Nebojša Čović je prošlog proleća posle poraza od Budućnosti u finalu ABA lige imao sličnu tiradu, i o organizaciji kojoj je neposredno pre bio predsedavajući, i o suđenju, i o nacionalno-političkim avetima koje su se na njega i njegov klub obrušile. Nije bilo čestitanja protivniku, nije bilo sportskog prihvatanja poraza koji se, eto, može desiti i njegovom klubu. Samo na galone „zle krvi“ koja treba da zamaže neke „moguće“ subjektivne slabosti kluba, ekipe, struke, za šta bi se možda mogla tražiti nečija odgovornost. Neki su drugi krivi, zavere, CIA, Soros… previše je dobro svima nama poznato kako se završi kad okrećete leđa svom dvorištu.

Real i Barsa su istog dana igrali finale Kupa Kralja, pobedili su Katalonci posle produžetka i nekoliko vrlo sumnjivih odluka sudija na obe strane. Pogađate, niko nije napustio završnu ceremoniju.