Možda je zato ponekad i bolje uzdržati se od rekapitulacija sa lampionima i vatrometima pa u retrovizoru potražiti nešto što je baš obeležilo godinu za nama. Pa bilo i sasvim bizarno. Kao – rečenica godine.

A prosta rečenica proste godine bez sumnje bi glasila: Hvala Vučiću. Imala je ona doduše i svoje podjednako proste modifikacije (Hvala predsedniku države, hvala predsedniku Vučiću), ali je suština ostala ista: za sve uspehe srpskog sporta, što reprezentativne, što klupske, što pojedinačne, najveće zasluge ili barem velike i nemerljive pripadaju šefu države. Bez njega bi sve bilo nemoguće, presudno je bilo njegovo razumevanje i poverenje, on je odvojio finansijska sredstva, a bogami i ustajao rano ujutro da gleda prenose i davao svaku vrstu (ne)vidljive podrške. Kruna sve te poezije avepredsedničkog ciklusa bilo je i dodeljivanje Vučiću zlatne medalje sa Svetskog prvenstva za odbojkašice, a dragulji na kruni sinhronizovane i neizbežne izjave visokih zvaničnika srpskog sporta izrečene na prigodnim novogodišnjim koktelima. Sve na isti kalup, sve iz iste kuhinje, bez ukusa ali sa neprijatnim mirisom: hvala. Ili: hVAla.

Da li postoje slični primeri u drugim zemljama? Ne, ni nešto slično. Radi li se isto u okruženju? Ni približno tako. Zašto je onda u Srbiji najneophodnije za svaku vrstu uspeha, i onog pravog, i onog knjigovodstvenog, da je tu stvar podržao, finansirao, promovisao Aleksandar Vučić? Da li je bez njega neuspeh izvestan, kako je to bez njega titula svetskih šampiona nedostižna, kao i igranje u Ligi šampiona, bacanje u rvanju, udarac u tekvondu…? Niko ga to nije pitao, a on valjda nije imao medijske prilike i vremena da na to odgovori.

Suštinski, pak, nije toliko važno šta svi ti sportski poslenici govore, već kako su ti sportski poslušnici došli na ta mesta i zašto na tim pozicijama opstaju. A na čelu saveza i svih bitnijih klubova, ali i onih globalno nebitnih a lokalno prestižnih nije niko koga predsednik nije lično izabrao, ili njegov izbor odobrio. Mnogi su zaboravili, Srbija je ovo, kako su burleskno izgledali izbori u OKS, u Odbojkaškom savezu, kako su se stvari zamutile u vaterpolu, kako se postaje predsednik Sportskog saveza Srbije… I da sport u Srbiji vode svi predsednikovi ljudi, ekipe vode SNSelektori, čast retkim izuzecima, medaljama se zatrpava sav čemer uništavanja baze u mnogim trofejnim sportovima, nedostatak države tamo gde najviše treba da je bude, u školskom i masovnom sportu.

Svima koji slave čestitamo srećnu novu 2030. sa rasprodatim stadionom za svečano otvaranje Mundijala u Beogradu na vodi. Ili, posle njega – potop.