(Ne)pravda 1

Prvima je onemogućeno da ulaznicu zarade ili vajld-kard nekako izlobiraju, drugima su ulaznica i vajld-karte poslate u istom paketu.

Sastav oba takmičenja koja organizuje Evroliga u narednoj sezoni je, naime, suština jučerašnje dugo očekivane odluke njenih akcionara.

Bilo je jasno odavno da nikakvog nastavka sezone neće biti, na to su upućivali i zdrav razum, i šarena epidemiološka situacija na planeti pa i na kontinentu, ali pre svega nepostojanje presudnog finansijskog interesa za preuzimanje rizika.

Suština jučerašnjeg samita te i odluke bila je u razvezivanju klupka koji je pandemija pred njih postavila uoči naredne sezone – kako će se, kad su sportski i takmičarski kriterijumi potpuno skrajnuti, izvršiti „popuna“.

Tačnije, kojih će pet klubova na jesen popuniti isto toliko slobodnih mesta.

A odluka je i u tom segmentu bila vrlo predvidljiva. Jasno je da čelnike 11 klubova stalnih učesnika Evrolige uopšte ne zanima kako će se onih pet „slobodnih“ mesta popunjavati, niti su čelnici Evrolige raspravu o tome želeli ili mogli da im nametnu.

Otud i „alibi“ rešenje, „sve je isto k’o i lani“, bez pokušaja da se ponudi iole konsekventna argumentacija. Iz rezona- „ako je cela sezona Evrolige izbrisana gumicom“, direktno proizilazi da su „nepostojeća“ i sva „prateća“ ili kvalifikaciona takmičenja.

Bogatih 11 ne osvrću se previše na „sirotinju“, a Bertomeu i ekipa su plaćeni da razmišljaju kao tih 11. I čak kad je ovako sve jasno, najmanje što se može reći je i da nije pravedno.

Pravednog u ovoj situaciji, doduše, nije ni bilo.

I za bilo kakvu drugačiju odluku bi bilo jakih argumenata za nepravičnost, ali u ovom slučaju je u pitanju nemar kad je budućnost ovog takmičenja u pitanju, odnosno nedostatak održive strategije, i kad su finansijski, i kad su sportski (takmičarski) aspekti u pitanju.

Precrtati sezonu koja je izgurala 70-80 odsto svog trajanja, znači i potpuno zanemariti sve u nju uloženo.

I prilično obesmisliti i onu sledeću, kao i elementarnu stvar u svakom takmičenju da se na početku znaju pravila i ciljevi, kao i predviđena nagrada. U tome je još jedna ključna razlika između Evrolige i, recimo, UEFA.

Pored svih onih o količini para, širenju interesovanja i (makar) zabluda da je tu sport jedan od prioriteta.

I zato je manje bitno što pet klubova ovu odluku smatra pravednom, a drugih pet nepravednom. I što su među njima i dva kluba iz Srbije, na suprotnim stranama.

Suštinski je važno da Evroliga kreće putem FIBA koja je početkom novog veka u svoj svojoj samodovoljnosti postala toliko autistična da je izgubila najjača klupska takmičenja.

Sportski motiv i kriterijum može se donekle zanemariti, ali neće nestati.