Kao takmičenje preko koga se može i na „mala vrata“ otići na Evropsko prvenstvo trebalo bi da bude i fudbalska tema broj jedan za selekciju koja na kontinetalnom takmičenju pod ovim imenom nikad nije bila. Ali kako se sa Mundijala „praktično“ nije ni vratila, pa ni pod njega podvukla crtu, tema broj jedan je čija je to reprezentacija i ko za nju kome odgovara, a ne kakav će rezultat u novom takmičenju postići.

Od kad je Srbija 27. juna sa Brazilom odigrala oproštajni meč na SP, do pre neki dan, nismo čuli ni abera od selektora, ali ni igrača, ni saveza, da li je ono u Rusiji uspeh ili neuspeh i zašto. Za „zvaničnike“ FSS Mundijal se završio posle utakmice sa Švajcarskom, tada je vladala prava logoreja od predsednika („FIFA naložila Brihu da nas pokrade“), preko selektora („Haški tribunal“ na terenu), do dizanja na državni problem broj jedan što su DŽaka i Šaćiri slavili golove sa „orlovskom“ gestikulacijom. Do tada sve lepo i krasno, atmosfera fenomenalna, hemija „atomska“. Od tada tišina, zid, ilegala. Dok nije došao taj 3. septembar kad se ipak morao promoliti nos napolje, a onda je počelo da se oseća sve što je gurano pod tepih.

Koristeći „provereni“ metod dnevne politike, setili su se u FSS da za sve treba optužiti nekog drugog, uz FIFA i Hag dobro je zalepiti i domaćeg izdajnika. Izabran je Luka Milivojević koji je već po definiciji sumnjiv jer mu je menadžer Falji Ramadani, a i postavljao je neka „sumnjiva“ pitanja o taktici protiv Švajcaraca. „Puč“- setio se neko, to zvuči baš onako ozbiljno i opasno, ko će još posle da pita za neke banalne stvari kao što je izveštaj stručnog štaba i odgovornost čelnika FSS. Protiv koga, u čiju korist, kako bi ga zaverenici izveli, ostalo je bez odgovora, kao i u nekoliko slučajeva kad je „puč“ pominjan i u dnevnoj politici. Zamišljamo: Milivojević sa još nekolicinom saigrača upada u kancelariju (ili sobu) Krstajića, nateraju ga da podnese ostavku i otvaraju vrata na koja ulazi novi selektor sa svojim saradnicima. Ali, pojavljuje se neka nevidljiva sila koja oduva tog novajliju, Krstajić opstaje, a Milivojević i bratija popijaju klupu. Kraj bajke.

U koju, za razliku od onih političkih verzija ama baš niko nije poverovao. Što će se verovatno pokazati i po poseti na stadionima kad igra reprezentacija. Otud i efekat cele akcije sa „mekim Č“ iz naslova.