Prva vest je bila da su vaterpolisti (p)ostali prvaci Evrope, a tek druga, mada ubrzo posle, ma odmah posle, da je predsednik Vučić istima uputio čestitku. I ‘vako, i preko Tvitera. Još nije poznato da li će predsednik zbog ovakvog presedana isključivati ton i tokom Dnevnika, ali je i te kako poznato da se, kad je u pitanju tretman vaterpola u ovoj zemlji, ni ovog puta neće promeniti ništa.

Zatreperio je verovatno urednički korpus na RTS-u kad su vaterpolisti uživo posle pobede jedan za drugim davali izjave, posebno kad je red došao na Prlainovića, ali je on ovog puta – iskulirao. Ko još pamti da je pre dve duge godine, posle osvajanja olimpijskog zlata u Riju i objedinjavanjem sve tri titule u tom trenutku (i svetske, i evropske), Prlainović u tu „istu“ kameru, u sred euforije, mirnim glasom otrežnjenja podsetio da vaterpolo u ovoj zemlji lagano umire i da nešto treba hitno preduzeti da se to ne bi i skončalo. Navila je tad temperaturu „na šesticu“ botovsko-medijska režimska bulumenta, skoro je Prlainović na krst razapet, drznuo se da kaže nešto što je opšte poznato – da nagrađivanje osvajača medalja nije isto što i ulaganje u vaterpolo, da je voda u Srbiji i hladna, i mutna, da perpetuum mobile ne postoji, pa ni u srpskom vaterpolu. Pokušali su malobrojni medijski i vaterpolo poslenici posle te furtutme da ponude neka sistemska rešenja, od proglašenja za nacionalni sport, do oživljavanja domaće lige što bi koštalo plafon dva miliona evra godišnje… Da li je nešto u tom smislu promenjeno, osim predsednika Saveza koji je morao biti „po volji“, suludo je i pitati.

Pored „svega po starom“, u međuvremenu su se ugasili još neki klubovi, neki se privremeno iselili iz svojih gradova, neki se sa lokalnim samoupravama tuže oko bazena, mlađe kategorije su u izumiranju, em u vaterpolu po difoltu nema para, em je više nego frustrirajuće da često nema ni tople vode, iako je izmišljanje iste ovde jedan od najmasovnijih sportova. Jeste da vaterpolisti više ne plaćaju iz svog džepa autobus kojim bi otišli na takmičenje, jeste da su im i pripreme obezbeđene, pa i premije, ali vaterpolo nije samo „A“ reprezentacija, to je vrh ledenog brega, treba ono dole očuvati od „otapanja“, a tu se ne radi ništa.

Nacionalni stadion je nešto što narod ište, pa taj vaterpolo igraju samo „na Balkanu, Mediteranu i… Mađarskoj“. Zato je vaterpolo već decenijski „incident“, a fudbal naša slika i prilika.