Sport za sve 1Foto: Luca Marziale / Danas

Nije ovaj naslov frazetina iz raznoraznih državnih strategija usmerenih ka zdravlju nacije koje se razbijaju o zidove koje je ista država pre toga „ozidala“, i to sistematski i sistemski, da sport postane privilegija bogatijih i „diskriminacija“ od malena.

Nego se odnosi na „basket“, decenijama unazad najmasovnijoj rekreaciji kako u većim gradovima, tako i u varošicama, pa i na selima koja su za to imala infrastrukturu- (čitaj: koš). Teren(čić)i za tu „skraćenu košarku“ bili su rasuti po svim naseljima, školskim dvorištima koja su bila otvorena za sve komšije, a masovno i po privatnim dvorištima, sa betoniranim terenom, ili samo utabanim. Prštalo je „tri na tri“, ali i „dva na dva“ i „jedan na jedan“ od jutra do sutra, korišćeni su svi termini uz pomoć škiljavog svetla sa uličnih svetiljki, ponekad i upaljenih auto farova.

Mnogi su mi ljudi, odrasli na različitim lokacijama, pričali o nekim za njih kultnim terenima, rivalstvima ekipa, čekanja na red i ogromne želje za pobedom koja je značila i ostanak na terenu sve do poraza. I kako su mlađi i početnici čežnjivo čekali šansu da upadnu na taj teren, a koristili rane jutarnje „termine“ ili one po letnjoj žegi da se na njima oprobaju.

Basket je bio neodvojivi deo i mog detinjstva, i pre nego što sam počeo da treniram košarku, i u isto vreme. A ostao je deo života i posle, sve dok ga neke druge stvari manje više opravdano nisu potisnule sa liste prioriteta. Jeste on bio i deo „ulične potkulture“ kako su to za nas ne baš adekvatno nazvali Anglosaksonci, ali je potkultura svakako bio. Sa svojim „pisanim“ i nepisanim pravilima, hijerarhijom, neformalnom rang listom i lokalnim zvezdama i „emvipijima“.

Malo je ljudi koje poznajem rođenih 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka koji nemaju svoju privatnu basket priču, bez obzira na predispozicije i uspešnost u toj sporednoj ali važnoj stvari u njihovim životima. Manje je toga u novom milenijumu, ali opet, postoji, a etabliranje basketa 3dž3 kao novog sporta doprlo je i do ovih digitalnih generacija i koliko-toliko ih izvuklo napolje.

Nije onaj basket bio baš kao ovaj sad, nisu ni pravila bila baš ista. Ovde nije bilo promene poseda posle koša, baš suprotno, ekipa je imala loptu sve dok poentira. Ali suština je bila ista. Mnogi možda nisu znali da se nešto zove „pik’en rol“, blok u leđa, ili „bekdor“, ali su to ipak primenjivali na basket terenima, kidali odbranu bez obzira na okrvavljena kolena i uživali u pobedama ili učili iz poraza. U utakmicama gde su sami učesnici bili i sudije, i gde je uglavnom carevao fer-plej. A nadigravali su se i oni od 15-16 a onima 50 plus godina.

To je jedan od razloga, možda i glavni, zašto je Srbija dominantna u basketu. A bila bi, siguran sam, i da je to bio „sport za sebe“ i pre 50 godina. Svaka čast Bruklinu, Bronksu i svim ostalim pregrađima. Basket je ipak „izmišljen“ u Srbiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.