Verovatno nisu bili svesni da su za tih 100 minuta mogli u dajdžestu i simbolički da vide sav jad i bedu srpskog klupskog fudbala.

Ne samo „bojkot“ igrača Borca, koji su, nezadovoljni penalom za domaćina u 43. minutu i isključenjima dvojice svojih igrača odmah potom, na startu drugog poluvremena u znak protesta posedali na zemlju leđima okrenuti golu. Niti što su posle toga uglavnom vršili opstrukciju igre i ispucavali loptu u aut, najviše golman Bajić koji je nekoliko puta ispucao i preko tribina. Ni što su sudija i delegat sve to nemo gledali, valjda nije prekršeno nijedno pravilo i propozicije jer su sedeli samo desetak minuta, a ne više od 15, a nigde ne piše ni da se lopta ne sme prebacivati preko tribina.

Turisti koji su kod kuće navikli da se na stadionima gleda samo fudbal, bili bi još više oduševljeni kompletnim performansom da su znali još neke „bekstejdž“ podatke. Recimo, da ti isti fudbaleri Borca od ko zna kad ne primaju plate, i da su u latentnom tihom štrajku. Da je taj isti Borac, prema javnim i čaršijskim stručnim procenama u poslednjih desetak dana drastično oštećen i protiv Partizana i protiv Zvezde, i da im tad napamet nije padao „sedeći bojkot“.

Veseli Englezi nemaju pojma da se u srpskoj „Super ligi“ iz kola u kolo drvljem i kamenjem obrušava na sudije, a da za to niko ne odgovara: ni sudije ako su grešile, ni klubovi, ako nisu. Da se ovde za svaku sudijsku (ne)namernu glupost okrivljuje predsednik saveza, da klubovi izdaju obimna saopštenja o suđenju na utakmicama na kojima njihov tim nije igrao.

Šta znaju Englezi o tome da su najmanje dva naša superligaša tražila izuzeće najboljeg srpskog sudije, vrlo visoko kotiranog na FIFA i UEFA listama, ne zato što je grešio već što je „pokazao lošu nameru“. Ili da prvi sudija najbrže postaješ tako što kao četvrti ne vidiš da je lopta pola metra u gol autu. Ne bi oni shvatili ni da se „zatvorene“ utakmice takođe igraju na otvorenom, da je „džentlmenski“, kad vas nazivaju lopovom i prevarantom, da sve to prećutite.

Ne bi oni ukapirali ni da je ovde strašno bitno za koga navija premijer ili predsednik države, oni su imali premijerku koja, doduše, nije navijala ni za koga, ali ih je časkom odučila od „navijanja“ na koje su navikli.

Englezi su za male pare, gledali veliki „spektakl“. A šta su tek propustili.