Uredbom ću te

I pre nego što je Prlainović onako žestoko potresao požrtvovani i onoliko velikodušni establišment, i pre nego što se onaj na čelu istog toliko potresao i neistomišljenike svih boja, a da nisu klupske, nazvao ološem.

Elem, ukratko: sport je u Srbiji napustio takozvani „socijalistički“ model, a preuzet je navodno „kapitalistički“. Navodnici su ovde naravno neizbežni jer se uloga države u sportu, pre svega đačkom i masovnom, ne može ograditi žicom društveno-ekonomskog uređenja, pre je tu u pitanju da li je država zaista u službi građana, tačnije njihovog zdravlja. U onom prvom modelu, bavljenje sportom je bilo zaista besplatno: klubovi su od škola sale dobijali besplatno, oni su takođe besplatno trenirali decu iz tih istih ili okolnih škola. Odnosilo se to pre svega na košarku, rukomet i odbojku, ali je važilo i za gimnastiku i sve manje sportove koji su se mogli upražnjavati na tom prostoru. Bio je to model koji je odgovarao svima, sva deca su imala priliku da se bave sportom, postojeći kapaciteti kao što su školske sale radile su u tom smislu punim kapacitetom.

I onda se neko setio da bi škole trebalo da „zarađuju“, a njima je prvo ili jedino napamet palo da do para dođu izdajući fiskulturne sale. One su odrezale cifru klubovima, a klubovi ih preneli na roditelje. U Beogradu je mesečna članarina od četiri hiljade pa naviše, u unutrašnjosti manja proporcionalno primanjima. Roditelji to ne mogu da plate, deca sportom ne mogu da se bave.

Ovih dana pojavila se vest, štura, zamagljena i za mikroskop plasirana. Beogradske škole „od proleća 2017.“ godine više neće moći da iznajmljuju fiskulturne sale pre 21 čas. „U terminu od 19 do 21 biće organizovane besplatne škole sporta – najavio je gradski menadžer Goran Vesić uz napomenu da mnogi roditelji nemaju novca kako bi omogućili mališanima da se bave sportom te da će taj posao biće poveren nastavnicima fizičkog koji će za to biti plaćeni. Vesić je pomenuo i da se očekuje otpor po nekim školama, ali da su fiskulturne sale su namenjene pre svega deci, a kada ona zadovolje svoje potrebe mogu da se izdaju kako bi škola došla do finansijskih sredstava.

Ostalo je nejasno ko je tu odluku doneo, da li to Beograd povlači nogu, šta će škole koje imaju važeće ugovore sa klubovima do kraja školske godine, šta to znači „od proleća“? Odakle sad pare za profesore?

Mada „sistemska“ rešenja za sport ovih vlasti ne trpe bilo kakva pitanja.