Ovim staroskovanim (skoro) silogizmom može se u Srbiji, pa i sportu ovdašnjem, opravdavati, zatrpavati ili relativizovati skoro sve loše što se „dešava“. Zaključak je takav – „nije da nije“ ne znači isto što i jeste.

Stefan Marković nije prvi a sasvim sigurno neće biti ni poslednji sportista, dugogodišnji košarkaški reprezentativac, zaslužni građanin koji je u svojoj zemlji na sportskom terenu bio vređan. Ne izviždan kao igrač protivničkog tima, već vređan. Kao i ne tako davno Bogdan Bogdanović, Željko Obradović, pa pre toga i Teodosić, još pre Gurović i mnogi. „Razlozi“ za tako nešto nalaženi su ili u „klupskom pedigreu“, ili u „izjavama“ u medijima, ili, pak, u „ponašanju“ na terenu. Dešavalo se to čak i Novaku Đokoviću kad je gostovao na tribinama, fudbalski golman Vladimir Stojković je još drastičniji slučaj.

Stefan Marković, inače deklarisani Zvezdaš, kao član Himkija bio je izvređan u utorak na utakmici sa Zvezdom posle jednog duela sa Lesorom. Nakon toga svaki njegov kontakt s loptom propraćen je zvižducima, on je posle utakmice izjavio da se nije desilo ništa strašno i da nije očekivao da „navijaju“ za njega protiv svog kluba. Sličnu izjavu dao je proletos i Bogdan Bogdanović, za koga je postojao „razlog više“ jer se zamerio kao igrač Partizana, Željko Obradović je, pak, bio vidno potresen zbog uvreda sa tribina, nikome sigurno nije prijatno da to doživi. Koji se to „sportski horor“ vrti po glavi ljudi koji moraju da nekog tipuju za mržnju, a da to objašnjavaju ljubavlju prema svom klubu?

Društvene mreže ne daju materijal za bilo kakva reprezentativna istraživanja, ali se iz njih dosta toga „uopštenog“ može zaključiti. Marković se, recimo, „najviše trudio“, pa je bacao alej-up da ponizi, grizao je u odbrani „ko da mu je poslednja“. Ljudima „vođenim strašću“ na pamet nije palo, recimo, da Marković igra u Himkiju za ozbiljne novce, da je njegov posao da grize i da sve od sebe. Da je taj čovek, na primer, i po košarkaškim i po ljudskim kriterijumima baš za primer, da je bio omiljen u reprezentaciji, da niko od rivala nikad o njemu nije prozborio nijednu ružnu reč. Pa ako je baš neophodna i patriotska završnica – da je uvek bio na usluzi reprezentaciji i da je uvek interes tima nadređivao ličnoj promociji.

Ali nije ovde u pitanju Marković, niti bilo ko od pomenutih i nepomenutih sportista. Radi se o kolektivnom pomračenju svesti koje se ne dešava samo na tribinama već i u medijima. Pa se pozdravlja kad neki fudbaler, iz poštovanja, ne proslavlja gol protiv „svog“ bivšeg kluba, što se „nije baš trudio“, ili je izmislio povredu ili „spario kartone“, da bi izostao.