Daleko je od pameti da u jednoj evropskoj zemlji, ma kako ona „specifična“ bila, u već zahuktalom 21. veku, u utakmici koja je iz nešto racionalnih ali mnogo više iracionalnih razloga najvažnija i „večita“- suštinska i na kraju krajeva jedina bitna stvar, da li je gol bio ili nije, bude prepuštena proceni ljudskog oka.

Da odmah razjasnimo: daleko je od pitanja života ili smrti da li je lopta celim obimom prešla zamišljenu gol liniju, pa bilo to i u finalu Mundijala a ne na srpskom „večitom derbiju“. Ali i pitanje „običnih“ pobeda i poraza je jako bitno u sportu čija suština i jeste takmičenje, i čija posledica jeste rezultat, egzaktni pokazatelj koji se ne dovodi u pitanje. Sve floskule upotrebljavane kroz istoriju koje bismo mogli da sažmemo u jednu-„LJudski je grešiti,a i sudije su ljudi“-postaju suvišne uz prisustvo novih tehnologija koje to konačno i najvažnije, dakle rezultat, u potpunosti objektivizuju.

Da se ne zavaravamo, u zemlji Srbiji gde nijedan stadion ne ispunjava UEFA standarde, a mnogi ni one vašarske, gde se po tribinama može videti korov, na travnjacima svašta sem trave, koji nemaju ljudske toalete, a kamoli parkinge, ne možemo očekivati uvođenje VAR tehnologije. Preskupe stvarčice za utakmice gde ima od nekoliko desetina do plafon par hiljada gledalaca sa plaćenim ulaznicama. Preskupa je za većinu i gol tehnologija, ali ako je VAR luksuz, u 21. veku se makar za utakmice tolikog značaja i naboja, mora obezbediti nesumnjiva slika makar o tome da li je nešto gol ili nije. Sve drugo se još može negirati ili dovoditi u sumnju, ali ne i suština fudbala kao sporta, u doba kad je na stadionu taman toliko kamera koliko i gledalaca.

Američki fudbal, inače najpopularniji sport u SAD, iz mnogo razloga je i najkomplikovaniji za suđenje: veliki broj aktera na terenu, kontakt kao suština, merenje milimetara i sekundi kao deo pravila… I nema da biva da neko napusti k’o šipak prepune stadione sa sumnjom da je pokraden. Svaka situacija koja je „problematična“ se gleda iz svih mogućih uglova, sve je to dostupno i gledaocima na tribinama, i onim ispred televizora, i odluka je uvek neoboriva. Prisutni na prekjučerašnjem „večitom derbiju“, a i oni koji suga pratili u TV prenosu, ostavljeni su u neznanju šta se faktički desilo u tom 73. minutu, pa su u zavisnosti od „obojenosti“ tvrdili jedno ili drugo.

A to više nema veze sa navijačkom ostrašćenošću nego sa suštinom igre, u ovom slučaju fudbala. U Srbiji najvažniju utakmicu prenosi televizija čiji se komentator čak pohvali da se prenos realizuje sa „devet kamera“. Možda grešim, ali mi sećanje navire da je meč Zvezde i Bajerna u polufinalu KEŠ pre 27 i kusur godina rađen sa istim brojem. Možda zato nam je i fudbal od tad zapeo.