Brze pruge lapovačke

Radnici tvrde da im je vlasnik dužan desetak plata, vlasnik tvrdi da ga radnici ucenjuju, političari raznih boja i kalibara obilaze radnike i obećavaju hitnu pomoć, a zbog toga je Javno preduzeće „Železnice Srbije“, najstariji i najuporniji srpski državni gubitaš, pre pet dana prekinulo prijem tranzitnih vozova iz Evrope. Kažu da ova blokada dnevno nanosi železnici štetu od oko 200.000 evra, a o šteti po ugled i rejting Srbije niko i ne govori…

Osećam da retki redovni čitalac mojih pisanija već nervozno pita: „Da, pa šta… šta je tu novo i neobično?“ E, upravo zbog takvih komentara i takvog odnosa prema ovom događaju i pišem o njemu. Nisam, naime, primetio da je bilo ko od mnogobrojnih analitičara i komentatora lavopske blokade postavio logično pitanje: „Zašto blokada pruge i ko to dozvoljava?“ Licemerno, neiskreno, lažno saosećanje sa nesrećnim građevinskim radnicima prava je slika stanja našeg društva danas.

Ne ulazeći u to da li su radnici u pravu, a verovatno jesu, ni u analizu obećanja i lažnih nada koje su dali političari, a ni u status i savest novog vlasnika GIK „Prvi maj“, nameće se pitanje zašto država sa neverovatnom nezainteresovanošću dozvoljava da se blokira pruga koja ima značaj što prevazilazi nacionalne granice. Radnici nesumnjivo imaju pravo da zaštite svoje interese i svoja prava i za to, pored sudskih procesa, na raspolaganju imaju širok spektar oruđa iz arsenala sindikalne borbe. Oni ih ne koriste nego blokiraju međunarodnu prugu koja nije predmet spora, koja ne pripada ni radnicima, ni sindikatima, ni vlasniku preduzeća nego predstavlja najvažniji deo državne saobraćajne infrastrukture. Ministri koji su posetili radnike obećali su sve i svašta, ali nisu ni pomenuli štetu koja nastaje blokadom.

Najinteresantniji su ovim povodom bili ministri i ostali visoki zvaničnici Socijalističke partije Srbije, Tadićeve glavne uzdanice za ostvarivanje projekta „Srbija u Evropi, ali pod Koštuničinim uslovima!“. Mrkonjić, resorni ali i ideološki graditelj i zakleti zaštitnik vaskolike srpske infrastrukture, u nameri da uplaši i rastera radnike sa pruge istu je proglasio vojnim objektom. Njegov stranački presednik i, metodom surove negativne selekcije nesumnjivo utvrđeno, najbolji ministar Cvetkovićeve vlade, pendrek efendija Ivica Dačić, miloševićevskim glasom poruči da treba hapsiti vlasnike a ne radnike loše privatizovanih preduzeća. Konačno predsednik Upravnog odbora JP Železnice Srbije Baki Anđelković, tvorac moje omiljene i mnogo puta citirane sentence „J..e se meni za SPS!“, zapretio je već pomenutom vlasniku preuzeća da će njemu lično biti fakturisani svi troškovi i gubici koje njegovo preduzeće trpi zbog blokade. Ovim mudrosti rasterećenim izjavama nekadašnji Miloševićevi miljenici demantovali su sve zlurade cinike koji ih optužuju da su se modernizovali i da sada ozbiljno promišljaju svoju proevropsku, nacionalno odgovornu politiku. Ne, Mira i danas može biti ponosna na njih…

Jedino objašnjenje za demagoški licemerno tolerisanje blokade najvažnijeg železničkog pravca u Srbiji jeste to što je Lapovo van Beograda, čak je stotinak kilometara južnije od prestonice. Taj deo ove zemlje je neinteresantan za aktuelne političare koji svoje interesovanje zadovoljavaju u krugu Dvojke, a najdalje do Bubanj potoka. Ni oni na vlasti ni oni u opoziciji (šta to beše opozicija?) ne pokazuju interesovanje ni za šta što im nije preporučio njihov medijski guru ili njihov tajkun sa kojim imaju bliske robnonovčane odnose. Gubici koje prave preduzeća iz javnog sektora su istorijska kategorija i smatraju se nacionalnom baštinom, a njihov dnevni obim je stotinak puta veći od ovih lapovačkih.

Da su građevinci iz Lapova došli pod prozore Vlade ili Dvora „njega kao predsednika“, da su se ulogorili na nekoj lokaciji koja je zapala za nestašno oko vodećeg srpskog tajkuna ili da su stali na žulj nekom od zadriglih medijskih magova vrlo brzo i bolno efikasno bi osetili moć ministarstava sile. A da su slučajno u negativnom kontekstu povezali delovanje političara i tzv. navijača, kao što to u Insajderu radi hrabra Brankica, državna televizija bi im organizovala festival najgorih uvreda i pretnji, naravno u direktnom prenosu. Ovako, daleko od svetlosti velegrada i daleko od suštinskih tema naše svakodnevice, vlast je obezbedila napaćenim radnicima najviše standarde srpske kvazidemokratije i socijalne odgovornosti… Vozovi i bez blokada retko jezde Srbijom, retko ali sa garantovanim višedecenijskim kašnjenjem.