140 godina od rođenja Disa 1

Kako je bez oca ostao rano, a odrastao uz dvanaestoro braće i sestara, od malih nogu bio je suočen sa siromaštvom. Kao nešto slabiji đak, maturu je dva puta pao, a zbog uskih grudi i kratkovidosti nije mogao da ide u vojsku.

Zbog toga postaje učitelj u selu Prliti kod Zaječara. Njegova boemska strana rodila se u noćnim veseljima sa seljacima. Dis je umeo celu svoju učiteljsku platu da potroši preko noći, te je naredni mesec preživljavao tako što su mu roditelji njegovih đaka obezbeđivali hranu.

Prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“, napisao je tokom školovanja u Čačku, a ljubav prema poeziji godinama nije jenjavala. Nakon dve godine učiteljskog staža, daje otkaz i dolazi u Beograd, u želji da se istakne kao pesnik.

Tu upoznaje mnoge beogradske pesničke velikane od kojih se posebno zbližio sa Simom Pandurovićem koji je za njega govorio:

„Veći deo dana i noći provodio je u kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čađu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikada opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad povao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan…“

Njegov stil bio je drugačiji od do tada prihvaćenog standarda Sime Pandurovića, Milana Rakića, Jovana Dučića… Njihove pravilne rime, optimistična i skladna poezija, razlikovala se od Disove pesimistične, mračne, one u kojoj se smrt i mrak pominju češće nego svetlo.

Svoju prvu zbirku pesama „Utopljene duše“, o svom trošku objavljuje 1911. godine. Mogla se primetiti Disova „nezrelost“ u poeziji i mogućnost da pesme budu nešto kvalitetnije. Stil toliko drugačiji upadao je u oči perfekcionisti Jovanu Skerliću koji je bio priznati knjževni kritičar u to vreme.

Pesnik mističnog i iracionalnog, setnog i boemskog, nije se uklapao u tip Skerlićevog idealnog pesnika, te su njegove oštre kritike negativno obeležile Disa i otežale mu put do čitalaca i književnih izdavača.

Odlomak iz pesme „Nirvana“

„Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.“

Čak ni književni kritičar Bogdan Popović, Disovu zbirku nije uvrstio u svoju „Antologiju novije srpske lirike“. Njegove stroge kriterijume da pesma mora imati emocije, mora biti jasna i cela lepa, Disova poezija nije ispunila.

U međuvremenu upoznaje ljubav svog života, mladu Hristinu- Tinku. Sreo ju je na Kalemegdanu, te je očaran njome, saznao gde radi kako bi je stalno viđao.

„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod „Čivutske kafane“. Iz kancelarije idem kući, a on se nađe ispred mene- sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“, kasnije je prepričavala Lenka.

Njihovo venčanje bilo je spontano i neobično, svedočila je Lenka:

„Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…“

140 godina od rođenja Disa 2
Foto: Vikipedija/ spomenik Disu u Čačku

Sa njom je dobio dvoje dece- Gordanu i Mutimira. Kako je sada trebalo izdržavati porodicu, a tada je jedino rodoljubiva poezija „dobro prolazila“, Dis je izdao zbirku pesama „Mi čekamo cara“, 1913. godine.

„Ja imam dva deteta i ženu i zato sam posvetio tu knjigu toj ličnosti (kralju). Ja sam tamo u knjizi Utopljene duše, a ne u onome što sam napisao docnije. Ali sam morao da pišem – trebalo je živeti, kad se stvorila porodica.“

Porodicu je ostavio u Srbiji, dok je on kao dopisnik učestvovao u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Kao ratni novinar verno je opisivao borbe srpske vojske, a sa njom se i povlačio preko Albanije. Odlazi u Francusku, da opiše sa čim se sve vojska suočavala.

Pri povratku na Krf, brod „Italija“, kojim je Dis putovao, potopila je nemačka podmornica. Tako je Dis, zbirkom „Utopljene duše“, predvideo svoju smrt tog 16. maja 1917. godine.

Odlomak iz  pesme „Možda spava“

„Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.“

Gradska biblioteka u Čačku , u okviru manifestacije „Disovo proleće“ od 1964. godine dodeljuje „Disovu nagradu“ za životno delo. Takođe, svake godine se nagrađuju mladi autori do 31. godine starosti čije zbirke pesama do tada nisu objavljivane.

Ova starosna granica uzeta je zbog činjenice da je Dis prvu zbirku pesama objavio u 31.-oj godini.  Biblioteka takođe nagraćuje i prozne, ali i likovne radove.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.