Foto: Privatna arhiva– Pandemija nas je učinila zavisnicima od malog ekrana. U jeku virusnog tamnovanja u sopstvenoj kući, moja tolerancija prema televizijskim sadržajima postala je takoreći beskrajna. Posle godinu i po dana muka po kovidu, krivulja mog odnosa prema televizijskom programu promenila je tendenciju: što sam više sati provodio pred ekranom, sve mi je teže bilo da sačuvam kakvu-takvu usredsređenost (molim vas, prestanite da koristite nakaznu reč fokusiranje!!!, tako vam Vuka i Đure) na pokretne slike. Zasićenje je neminovno učinilo svoje. Sa izvesnom skepsom primetio sam da se ogromna većina TV sadržaja svodi na tri pitanja: a) Ko je ubica?, b) Da li će njih dvoje da se na kraju uzmu? i c) Ko je kome smestio, ili to namerava, u političkoj gladijatorskoj areni? Onako pandemijom sjađen, uvideo sam da sam potpuno izgubio zanimanje za sva tri odgovora, kaže pisac i prevodilac Branko Anđić.
– Taman kad je moje očajanje dostiglo vrhunac, nabasao sam na seriju Lucifer (Fox kanal, svakog radnog dana u 20 časova). LJut na tatu-boga, Đavo silazi među ljude i u liku neodoljivog šmekera počinje da rešava ubistva sa zgodnom detektivkom koja ga uči ljudskosti. Neće on opet u Pakao ni za živu glavu, a da ga urazume, među ljude se spuštaju i njegov brat – anđeo, kao i njegova majka, razvedena i kažnjena od Luciferovog oca – Svevišnjeg koji bi se i te kako dopao Makijaveliju. Vrlo vešto i duhovito napravljena besmislica.
Lucifer ima dve meni zanimljive vrline: prvo, poštuje stari savet H. Dž. Velsa da je najuzbudljivija fantastika jedne premise. Prostije rečeno, kad je samo jedna fantastična činjenica ubačena u kobajagi normalan, svakodnevni svet. U ovom slučaju, to je đavo koji se zbog božanskih razmirica preselio u Kaliforniju gde vrlo diskretno koristi svoje moći. Blesavo, zar ne? Ali zar dobra produkcija nije već toliko puta napravila ukusnu pitu od… fekalnog materijala?
Druga, za mene glavna vrlina Lucifera, jeste podsećanje na detinjastu potrebu čoveka da sebe stavi u središte vasione. Neki sumnjivi božansko-hrišćanski Panteon osmišljen je u seriji po liku i meri ljudske porodice; dakle, beskonačnost po uzoru na konačnost. Mnogo blesavo, zar ne? I krajnje oholo, humano-centrično. Ali zar to čovečanstvo oduvek ne radi? Zar se protiv svoje konačnosti čovek oduvek ne bori izmišljajući religije, sekte, bajke, svetove koji bi, pošteno rečeno, bili u najmanju ruku sumnjivi bilo kom iskusnom holivudskom producentu? Pa ipak, oko njih i zbog njih se vode ratovi, napreduje nauka, osnivaju se i propadaju carstva… Lucifer me podseća da je svekolika stvarnost zasnovana na fikciji, u kojoj su čak i svemoćni, besmrtni bogovi skovani po ljudskom liku, a ne obrnuto. Čovečanstvo je oduvek imalo samo jedan cilj: da se nekako nagodi sa paradoksom koji je iznedrio filozofiju – nedokučivim smislom ljudske konačnosti sred beskonačnosti svemira u koji je bačen, kaže Branko Anđić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
