Anja Suša: Mi smo saučesnici sopstvenog propadanja 1Foto: Jelena Janković

Naša realnost uplivava u predstavu još jače i bizarnije nego što bi to bio slučaj da smo je ljudima utrljali u lice onakvu kakvu je vidimo svakog dana po ižvrljanim zidovima sa likom Ratka Mladića. To ne znači da je nismo bili svesni – apsolutno jesmo – ali smo rešili da je tretiramo sredstvima teatra i da joj ne dozvolimo da svojom vulgarnom prizemnošću okupira polje slobode naše predstave

– Predstava se, u najkraćim crtama, bavi pitanjem smisla ljudskog postojanja u svetu koji hiperprodukuje realnost u kojoj živimo. Ta hiperprodukcija, mahom trivijalnih sadržaja često upakovanih u ukrasni papir zabave i razbibrige, ima maligno dejstvo na čovekovu sposobnost da razluči bitno od nebitnog, da pronađe sopstveni smisao kretanja unapred, kao i na čovekovu potrebu da bilo šta menja. Ostalo nam je, bojim se, da samo učestvujemo u jednom jako loše kreiranom zabavnom programu koji, na mahove, postaje sablasan. I kada mislimo da nešto menjamo – mi zapravo samo doprinosimo postojećem poretku stvari. Mi smo saučesnici sopstvenog propadanja – tim rečima rediteljka Anja Suša pojašnjava tekuće probleme današnjice kojima se bavi predstava „Adresa svemir – nekoliko poruka“, prema delu Volframa Loca.

Suša, koja živi i radi van zemlje, posle deset godina je ponovo režirala za Bitef upravo ovu predstavu. Tim povodom dala je intervju za Danas.

Šta za vas lično predstavlja to što posle deset godina ponovo postavljate predstavu u Bitefu, i to baš „Adresa svemir“ Volframa Loca?

– Možda bi bilo prigodno da kažem da je to za mene povratak kući ili nešto slično sa nostalgičarskim prizvukom. Možda sam i mislila da će tako biti kada sam prihvatila ovaj poziv. U međuvremenu sam shvatila da je moj pojam kuće postao veoma rastegljiv i da nije nužno vezan za geografsku lokaciju. Neka druga mesta su u protekloj deceniji, takođe, postala moje kuće ili moje naseobine, tako da Beograd percipiram samo kao jedno od tih mesta. Volim Beograd i uvek ću ga voleti, čak i sada, kada ga gotovo više ne prepoznajem. Ovaj grad je važan deo mog identiteta. Kao i Bitef. Ali i grad i ovo pozorište su se promenili – a promene su neizbežne i deo su života. Promenila sam se i ja. I tako ispada da se ja, zapravo, nigde nisam vratila, već na neki nači, došla u goste. Susrela se i upoznala sa Beogradom kakav je danas i Bitefom kakav je danas. Ono što je u svemu tome bilo najuzbudljivije je to što sam u tom procesu imala sreću da upoznam prekrasne mlade glumce koji su me uverili da ovdašnji teatar ima snažnu platformu da se razvija u dobrom pravcu. Osim toga, dobila sam priliku da se ponovo sretnem i sa nešto starijim kolegama sa kojima sam u prošlosti puno radila, što sve, naravno, veoma prija i daje smisao ovom poduhvatu.

Zašto vam je bitno da se igra baš u Beogradu?

– Bilo mi je bitno da posle mnogo vremena ponovo radim na svom jeziku. Kada sam prihvatila ovaj poziv, moja mama, koja zbog mog dugogodišnjeg rada van Srbije nije imala prilike da gleda moje predstave godinama, bila je još uvek živa. Ovu predstavu sam najviše prihvatila zbog nje – nadajući se da će ona imati prilike da je vidi. A nije. Vidite kako je život nepredvidljiv i često besmislen. Ali se zato moja sestra, koja takođe godinama ne živi u Srbiji, zatekla tu i mogla je da vidi premijeru. Kao i još nekoliko prijatelja i rođaka koji, zapravo, dugo nisu imali priliku da vide moj rad a ni mene.

Koliko se trenutna zbivanja u našoj zemlji reflektuju u predstavi?

– Ovaj tekst je toliko širi i veći od naše bedne realnosti da sam namerno odlučila da u ovoj predstavi ne koristim direktne dnevnopolitičke reference koje su inače veoma karakteristične za moj rad. Pošto smo na probama posvetili neko vreme tome da srpski društveno-politički kontekst nekako uključimo u predstavu – što je bio moj prvi impuls i namera, tokom rada na predstavi smo potpuno odustali od te strategije, čime smo dobili da naša realnost uplivava u predstavu još jače i bizarnije nego što bi to bio slučaj da smo je ljudima utrljali u lice onakvu kakvu je vidimo svakog dana po ižvrljanim zidovima sa likom Ratka Mladića. To ne znači da je nismo bili svesni – apsolutno jesmo – ali smo rešili da je tretiramo sredstvima teatra i da joj ne dozvolimo da svojom vulgarnom prizemnošću okupira polje slobode naše predstave. Ovim ne želim da kažem da naša predstava beži od realnosti – moje pozorište je uvek politično – već se sa njom sudara u drugačijim registrima od onih na koje smo navikli u eksplicitno političkom teatru na ovim prostorima. I ja sam ga sama često pravila pa sam, možda, stigla do tačke da imam potrebu da promenim sredstva kojima referišem na političku i društvenu realnost. Osim toga, često smo, radeći ovu predstavu, bivali suočeni sa činjenicom da će pozorište veoma teško nadmašiti sve te rijalitije i jutarnje programe sa nacionalnom frekvencijom u kojima se može videti bukvalno sve – od jednoroga do Šešelja, ako se služi njihovim jezikom. Vođeni tom idejom, namerno smo promenili jezik – a politička dimenzija predstave je i dalje tu – pred našim nosom. Nevolja je u tome što se naše društvo do te mere teatralizovalo da je teatru veoma teško da to prati. Za mene je svaki zid sa Mladićevom glavom – neka vrsta scenskog prostora. Kao i svaki pokušaj da se taj groteskni grafit izbriše. To je definicija dramskog konflikta – samo što se on, trenutno, odvija van teatarskih zgrada. Zato je pozorište prinuđeno da se dovija i proizvodi vlastite kodove koji tu realnost ne repliciraju već dižu na viši, simbolički nivo označavanja.

S obzirom na temu predstave, kako vam izgleda budućnost teatra?

– Ja verujem u teatar, inače se ne bih njime bavila. To je moje mesto slobode. Možda jedino koje mi je ostalo. Teatar je mesto živog okupljanja koje je ljudima potrebno od pamtiveka. Što znači da uvek nešto nepredvidljivo može da se desi. I ta nepredvidljivost susreta među ljudima u teatru je razlog opstanka teatra kroz milenijume.

Pomenuli ste da jedino dečiji teatri mogu suštinski da izmene društvo nabolje. Na šta ste želeli da ukažete i koje ideje i vrednost sa decom treba obrađivati putem teatra?

– Ja sam već pomalo umorna od te teme. O tome sam mnogo govorila i, što je još značajnije, time sam se zdušno bavila tokom svog desetogodišnjeg mandata na mestu direktorke Malog pozorišta „Duško Radović“. Decu ne treba potcenjivati i ne treba im servirati uprošćenu i zašećerenu sliku realnosti, jer deca sve vide i sve razumeju. Potrebno je pronaći dobar način da se deca kroz teatar, odmalena, susretnu sa životom i društvom u kom žive – jer sve teme nekog društva jesu i treba da budu teme pozorišta za decu i mlade. Važno je kako im se pristupa. Užasavam se tog umanjivanja dečjih emocija i omalovažavanja njihove sposobnosti da precipiraju stvarnost u kojoj žive. A još se više grozim ideje spektakularizacije ovakve vrste pozorišta. Koliko vidim, malo je od onoga u šta sam ja verovala dok sam se bavila pozorištem za decu i mlade ostalo. Ali tako to valjda kod nas ide, pa se neću mnogo vajkati. Koristim ovaj prostor da pozovem ljude da odgledaju predstavu „Dečak sa koferom“ Damjana Kecojevića u mom bivšem „Radoviću“. To je, na primer, izuzetak koji potvrđuje pravilo.

U jednom vašem intervjuu ste izjavili da „nacionalni identitet u umetnosti nema apsolutno nikakvog značaja”. Izjava je možda išla u drugom kontekstu, ali me je navela da razmislim o trenutnom, višegodišnjem, trendu (nažalost ponovnog) rasta popularnosti desnice u Evropi. U tom kontekstu, koliko se umetnika tiče da reaguje na društvene probleme, svojim radom ili javnim istupanjem?

– Svuda je prisutan trend vulgarnog upliva politike u kulturu i umetnost, samo što se to više ne sprovodi klasičnom cenzorskom metodologijom političke podobnosti, već ekonomskim sredstvima. Ako nekome ne date dovoljno novca, ako u komisije za dodelu sredstava stavljate partijski podobne a potpuno nestručne aparatčike, jasno je kuda to vodi. Mislim da se, za razliku od Srbije gde je politička cenzura vulgarno očigledna, ona na drugim mestima, naročito Zapadne Evrope, odvija u vrlo podmuklim registrima koji cenzuru prevode u autocenzuru koja prethodi umetničkoj kreaciji. To je uslovljeno zahtevima tzv. umetničkog tržišta koje diktira kurentnost nekog umetnika ili njegovog dela. I sve odjednom počinje da se prevodi u neke ekonomske parametre održivosti, sve se kvantifikuje i onda su umetnici prinuđeni, u ime te kurentnosti, da se autokoriguju, čak i pre nego što počnu da stvaraju. Najstrašnije u svemu je što često nisu ni svesni da to čine, pravdajući to istom onom ekonomskom logikom ili mantrom o samoodrživosti koja je u osnovi celog problema. Pozorište na Zapadu je takođe klasna privilegija – zbog cene karte i sadržaja koje nudi. Tu i tamo postoje ostrva slobode, neki smeli, nepotkupljivi glasovi – ali pozorište je, između ostalog i zbog toga što je skupo i glomazno, oduvek bilo dvorska umetnost. Jer ne možete praviti pozorište bez ljudi, u svojoj dnevnoj sobi – što je olakšavajuća okolnost nekih drugih umetnosti, koje možda mogu da zadrže malo više autonomije. Čak i ako to odlučite da uradite, ne verujem da ćete to uraditi više nego jednom, jer pozorištu je potrebna javnost da bi afirmisalo svoju bazičnu svrhu postojanja, a ljudi koji sa vama rade u vašoj dnevnoj sobi (ako uopšte imate dnevnu sobu) moraju nešto i da jedu. I tako ukrug. Stoga mislim da će pozorište, ako zaista želi da postane ili ostane javno dobro – morati da preispita svoje strategije. Naročito sada posle pandemije koja ga je dobro uzdrmala i suočila sa pitanjem bazične svrhe postojanja.

Da li je teatar „pozvan“ da osvesti ljude i kritički „sagleda“ stvarnost u kojoj živimo?

– Ja verujem da jeste. Ne bih rekla pozvan – nego obavezan.

U Srbiji umetnici koji progovore neretko bivaju „sankcionisani“. Tako je bilo i devedesetih, a evo i danas najsvežiji primer „golgote“ kroz koju je prošao naš eminentni reditelj Goran Marković, koji je zbog svojih stavova doživeo odmazdu i napade državnih činovnika… Šta o tome mislite?

– To što se događa Goranu Markoviću je dno dna. Anticivilizacijski gest kurentnih aparatčika. U svemu tome je makar dobro što je taj slučaj isprovocirao reakciju kulturne javnosti – čime smo postali svesni da ona ipak postoji i da je spremna da se artikuliše i mobiliše. Nažalost, mislim da će biti potrebno mnogo više od dopisa, peticija i haštagova da ovakve hajke na ljude koji iznose svoje mišljenje u društvu koje se predstavlja kao demokratsko zaista prestanu i da se zaštiti bazično ljudsko pravo na slobodu govora. Još mi je više žao što moram da kažem da mi se čini da smo veoma daleko od toga. Očigledno je da još uvek najvećem broju radnika u kulturi nije dovoljno loše da bi se odlučili na neki radikalniji oblik protesta. Naprotiv, čini mi se da je mnogima od njih čak veoma dobro – možda nikada bolje. I tu problem počinje i završava se.

U našem društvu postoji licemerje u kome vlast proziva neistomišljenike za autošovinizam zanemarujući da dela tih umetnika komuniciraju sa svetskom publikom na jedan vrhunski način i uprkos tome što baš ti umetnici istupaju u želji da naprave bolje društvo za sve nas. Kako to doživljavate?

– Mislim da ste već u pitanju ponudili odgovor. Patriotizam je vrlo relativan pojam i najmanje ima veze sa rakijom i kajmakom ili devastiranjem grada grafitima sa likom srpskog ratnog zločinca. Svaki pokušaj da se društvo u kom živimo kultiviše, za šta je povremeno potrebno imati i zdravu meru autorefleksije i samokritike, za mene je akt patriotizma i želja da se stvori pravednije i bolje društvo za sve njegove građane. I to nije licemerje – ovi politički progoni i difamacija neistomišljenika se odvijaju potpuno javno i otvoreno, sa skupštinskih govornica – nije to, dakle, licemerje – već frontalni napad na ljudskost i građanske vrednosti. Napad na demokratiju.

Ove godine je i žensko pitanje izbilo u prvi plan jer su mnoge glumice istupile protiv zlostavljanja, a pri tom nisu naišle na razumevanje dela sredine i institucija kod nas. Naravno da sve mora da se dokaže da bi moglo da se sudi o tome, ali, načelno, kako vidite poziciju žene danas?

– Pozicija žena u srpskom društvu je i dalje veoma teška i nezahvalna. Ja se duboko divim svim hrabrim ženama koje uprkos nerazumevanju ove sredine pronalaze smelosti da javno istupe i ispričaju svoje traumatične priče. Ovo je i dalje duboko patrijarhalno društvo i bez obzira na to što se stvari postepeno menjaju – nama tek predstoji ozbiljan rad na iskorenjivanju veoma tvrdokornih predrasuda prema ženama. Za početak – da budu plaćene za razne, ovom društvu nevidljive, oblike rada koje svakodnevno obavljaju – od rađanja do podizanja dece dok istovremeno nemaju pravo na normalno porodiljsko odsustvo, na primer. Pa da posle pričamo o natalitetu i negativnom priraštaju. Lista bi bila podugačka kada bih nastavila da nabrajam ono što većina žena koje ovde žive zna.

Vi biste na sva ova pitanja mogli da odgovorite poredeći Beograd i Stokholm, a verujem da i Beograd ima neku posebnost i kvalitete. Šta vi doživljavate kao njegove kvalitete, iz ugla nekoga ko se bavi kulturnim radom, šta Beograd ima da ponudi?

– Ja prosto volim Beograd – u njemu sam rođena, ovde sam odrasla i to će zauvek biti moje mesto pod suncem. Zbog toga ne mogu da budem objektivna. Mislim da je pogrešno da Beograd gradi svoj imidž isključivo na industriji zabave i dobrog provoda. Kao osoba koja se bavi kulturom, ja bih, za početak, višestruko podigla budžet za kulturu i ukinula partijsko-burazersku politiku vođenja kulturne politike, što bi omogućilo da uvidimo kakve sve potencijale imamo u tom polju. To Beograd već nudi – ali nije dovoljno vidljivo.

Kako izgleda vaš profesionalni život van Srbije, koje predstave trenutno postavljate i kojim se temama bavite u teatru van domaće teritorije? Koje teme trenutno najviše okupiraju vaš senzibilitet i zašto?

– Ja već treću godinu predajem režiju na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu. Pandemija je malo poremetila moj umetnički raspored, ali se sada stvari polako vraćaju na svoje mesto. Nedavno sam imala svoju prvu postpandemijsku premijeru u MGL u Ljubljani. Reč je o adaptaciji romana Ivane Sajko „Ljubavni roman“, koji je autorka sama dramatizovala i tako je nastala predstava „Jednom ćemo se ovome smejati“, koja je imala premijeru u septembru i koja se još uvek igra. Na jesen me očekuje nova predstava u Gradskom pozorištu u Upsali, gde ću režirati scensku adaptaciju romana Elfriede Jelinek „Ljubavnice“. Početkom sledeće godine ću u koprodukciji Riksteaterna i Dramatena režirati novonapisani tekst Ivane Sajko pod radnim naslovom „Jeanne“.

U skladu sa praznicima koje biste promene u društvu, kako lokalno tako i globalno, poželeli da vidite u Novoj godini?

– Globalno – kraj pandemije. Lokalno – kompletnu promenu političke paradigme. Ulevo – što se mene tiče.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.