Arapski svet uvek se posmatra kroz prizmu politike 1Foto: Ibtizam Azam

– Hrišćanstvo se rano proširilo u Iraku. Neki od tamošnjih manastira i crkava potiču iz 1. i 2. veka. Važno je razmisliti zašto se o tome na Zapadu veoma malo zna. Zato što prečesto preovlađuje monolitni pogled na ne-Zapad, na koji se gleda kao na jedan blok, čemu doprinosi i poistovećenje Arapa i muslimana. Nisu svi Arapi muslimani, naravno. U Iraku postoji mnogo konfesija hrišćana, većina su haldejski katolici. Veoma me je uznemirilo kad sam čitao o tome kako su američki evangelisti odlazili u Irak posle 2003. da bi preobratili iračke hrišćane u svoju verziju hrišćanstva, iako je hrišćanstvo u Iraku postojalo i pre nego što su Evropljani osvojili Ameriku! – kaže u razgovoru za Danas Sinan Antun, irački pesnik, romanopisac, sineasta, prevodilac i vanredni profesor Njujorškog univerziteta.

Beogradska izdavačka kuća Laguna nedavno je u prevodu Srpka Leštarića objavila Antunov roman „Bagdadsko pričešće“ koji govori o hrišćanima u savremenom Iraku, na čijem su prostoru Hristovu nauku u 1. veku širili prvi apostoli Toma i Tadej.

Sinan Antun, koji u književnim krugovima uživa glas „jednog od najcenjenijih autora arapskog sveta“, za naš list govori o Iraku pre i posle američke invazije, iračkoj emigraciji, stradanju kulturne baštine, srpsko-iračkim paralelama.

Kako je nastao roman „Bagdadsko pričešće“ i koliko je na izbor teme uticala Vaša porodična verska pripadnost i tradicija?

– Počeo sam da pišem roman o čoveku koji odbija da napusti svoj dom i da se odseli. To je lik Jusefov. Dok sam radio na romanu, dogodio se zastrašujući napad na crkvu Gospe od Spasa u Bagdadu.

Dobro sam poznavao tu crkvu, mnogo puta sam išao u nju na venčanja i krštenja. Način na koji su različite generacije iračkih hrišćana, mnogi od njih iz moje šire porodice, reagovali na ovaj događaj bio je uznemirujući. Mnogi mlađi, posebno u dijaspori, usvojili su sektaški pogled na istoriju i preobrazili je u istoriju kontinuiranog nasilja. Moje sećanje je drugačije i to je roman izmenilo tako da uključuje suprotstavljene stavove dvoje rođaka koji žive iste događaje, ali ih vide vrlo različito.

Odgojen sam kao hrišćanin, znam sam sve rituale, tradiciju i detalje. Moja tetka, koja me je podigla, bila je veoma pobožna hrišćanka i lik Hene oblikovan je prema njenom uzoru.

Da li ste imali konkretnu inspiraciju za likove Jusefa i Mahe?

– Jusef je spoj dve ličnosti: jedna je moj rođak koji je celog života radio u Državnoj direkciji za urme i ostao neoženjen.

Druga osoba je čovek koji je insistirao da ostane u kući koju je sagradio, iako mu se cela porodica iselila iz Iraka. Za njegovu priču čuo sam od prijatelja. Maha je izmišljeni lik zasnovan na mojim zapažanjima o načinu razmišljanja mnogih iračkih hrišćana iz njene generacije.

Na koji način je invazija SAD na Irak 2003. uticala na položaj hrišćana, čiji se broj, prema nekim podacima, sa milion i po sveo na 200 hiljada?

– Mislim da je važno vratiti se u 1991. da bi se razumele posledice rata na Iračane, hrišćane i ostale.

Šta god ko mislio o Sadamu Huseinu i njegovom režimu, ja nikada nisam bio njegov obožavalac.

Moj prvi roman govori o užasima diktature. Ali, pre 1991. postojala je funkcionalna država sa institucijama i službama. Odlična infrastruktura, obrazovni sistem i zdravstvena zaštita. Bila je to diktatura bez slobode govora, ali je bila funkcionalna država. Američki rat 1991. podrazumevao je dva meseca bombardovanja koje je uništilo infrastrukturu.

Džejms  Bejker, tadašnji američki državni sekretar, rekao je „bombardovanjem smo ih vratili u predindustrijsko doba“. Posle bombardovanja Iraku su uvedene najstrože sankcije u savremenoj  istoriji.

One nisu povredile Sadama i elitu, ali su uništile ekonomiju i socijalno tkivo, što je za posledicu imalo da je veći deo srednje klase napustio zemlju. Devedesetih otišlo je tri miliona Iračana. To je period u kome je otišla i većina hrišćana, jer je život bio nepodnošljiv.

Za platu univerzitetskog profesora moglo je da se kupi jedno jaje. To je takođe bio period kad je država, slabeći, prešla sa sekularne ideologije na verske kampanje i isticanje verskih tema. Bezbednost se pogoršala, a porastao je kriminal. Invazija 2003. demontirala je ono što je ostalo od iračke države i njenih institucija.

Uspostavljen je sektaški politički sistem. Sektaške stranke povezane sa SAD vratile su se iz Teherana, Londona i Damaska da vladaju policijskim nasiljem i korupcijom. Invazija je vrata Iraka otvorila i teroristima koji su napadali hrišćane i crkve, kao i džamije.

Da li tu postoji kontraverza u vezi sa režimom Sadama Huseina, kog su mnogi smatrali zaštitnikom hrišćana u Iraku?

– Zaista postoji mit o tome da su diktatori „zaštitnici“ manjina. To čujemo u Siriji o El-Asadu i o Sadamu u Iraku. Ali, to je mit koji propagiraju sami režimi.

Irački hrišćani tokom Sadamove vladavine bili su izloženi istim strahotama koje su trpeli i drugi Iračani. Zatvarani su i stradali, ako su bili komunisti ili ako su kritikovali režim. Morali su da idu u vojsku, bore se i ginu u ratovima.

Ali, ljudi su uvek nostalgični na nekritički način i imaju kolektivnu amneziju. Zapadne vlade takođe uvek koriste manjine na ciničan način, pretvarajući se da im je stalo do njih, govoreći im da moraju da tolerišu ovog ili onog diktatora jer štiti manjine.

Centralna tema „Bagdadskog pričešća“ jeste da li otići ili ostati u sukobima razapetom Bagdadu i Iraku. Da li je moguće zaista potpuno otići – Vi ste napustili Irak 1991, ali svi Vaši romani bave se iračkom stvarnošću i prošlošću? Čak ste 2003. kao koreditelj i glumac snimili dokumentarac o Bagdadu.

– To je etička odluka. Ima onih koji se iseljavaju sa odlukom da zaborave na svoju zemlju. Poznajem mnoge od njih, a upoznao sam ih ovde u SAD. Neki od njih čak menjaju imena i nikada ne govore o svojoj prošlosti. Ali, sećanja su uvek tu.

Neki odluče da ih potisnu. Postoji izreka: „Možete da napustite zemlju, ali ona vas nikada ne napušta“. Živim sam u zemlji koja je podržavala diktaturu, a zatim vodila ratove i uvela sankcije mojoj otadžbini.

Verujem da moram biti angažovan i zauzeti stav. Dokumentarni film snimili smo zato što su američki mediji Irak i Iračane predstavljali previše površno bilo da vole Sadama ili podržavaju napad SAD.

Film je pokazao da su Iračani, poput svih drugih ljudi, višedimenzionalna bića, koja su složena i imaju sećanja, a da to što su protiv Sadama ne mora da znači da žele da budu kolonijalizovani.

* Bili ste među javnim protivnicima američkog napada na Irak 2003. godine. Kako iračka emigracija u SAD doživljava sadašnje prilike u otadžbini i događaje na Bliskom Istoku? Da li ima uticaja na zvaničnu politiku Vašingtona?

– Zvanična politika nikada ne uzima u obzir mišljenja ili interese prosečnih građana. Postoje „trustovi mozgova“ i lobiji koji zastupaju vojno-industrijski kompleks. To je stvarnost.

Spoljne politike određuju korporacije, industrija oružja i korumpirane elite. Postoje Iračani koji su se suprotstavili invaziji i protiv su američke politike, ali postoji takođe i „desno krilo“ među Iračanima, koje je prihvatilo imperijalnu ideologiju.

Mnogi Iračani bili su podstaknuti i inspirisani iračkim protestima koji su započeli u oktobru 2019, posebno zato što su bili antisektaški raspoloženi, pozivali na pravo na državljanstvo i suverenitet, obelodanili neuspeh sistema koji su SAD nametnule posle 2003. godine.

U Bagdadu ste završili anglistiku, u SAD predajete arapski jezik i književnost. Kakvo je interesovanje američkih studenata za arapske teme i o čemu ih učite?

– Neke zanima strana književnost i svetska kultura. Zainteresovani su za druge delove sveta i žele da znaju o istoriji i kulturi ovog područja.

Predajem razne kurseve: Savremeni arapski roman, Arapski film, Arapske noći u svetskoj kulturi, Poetiku i politiku prošlosti. Ovog semestra imaću seminar o palestinskom pesniku Mahmudu Darvišu.

Da li su Vaše knjige objavljene i u Iraku?

– Moj izdavač ima dva ogranka u Bejrutu i Bagdadu. Posetio sam Irak tri puta u poslednjih nekoliko godina.

Jedna od tih poseta bila je tokom Bagdadskog sajma knjiga. Bio sam veoma srećan što imam puno čitalaca.

Potpisivanje knjige trajalo je tri sata. Jedna od najdirljivijih stvari za mene je bila slika jednog od demonstranata u Bagdadu prošlog oktobra koji je čitao moj roman dok se odmarao od protesta na trgu Tahrir u Bagdadu.

Da li je savremenu iračku i generalno arapsku kulturu moguće posmatrati izvan okvira politike i globalne geostrategije?

– Ponekad jeste. Postoje čitaoci, kritičari i naučnici i koji to mogu. Ali, nažalost, dominantni ugao gledanja na arapski svet uvek je  kroz prizmu politike.

Takođe, za žaljenje je i to što se kulturnim dostignućima iz arapskog sveta ili sa Bliskog istoka često ne pristupa kao izvornim proizvodima kulture nego kao instrumentima za antropološko razumevanje.

Ali, iračka kultura je živahna i, kao u svakoj drugoj zemlji, i u Iraku ima talentovane omladine koja stvara lepotu. Problem su ekonomske i političke strukture koje ih sprečavaju da dopru do sveta.

Imate li neko objašnjenje zbog čega se na udaru oružanih sukoba najpre nađe kulturno nasleđe, što je na neki način i tema Vašeg poslednjeg romana „Knjiga o kolateralnoj šteti“, objavljenog 2019. godine?

– Ratovi donose razaranje, haos, povećavaju ekonomske poteškoće, otvarajući vrata ratnim trgovcima, posebno u zemlji koja ima tako bogato nasleđe kao što je Irak.

Posle bombaške kampanje 1991, a potom i ekonomskih sankcija, država je bila toliko oslabljena da nije mogla da zaštiti lokalitete koji su postali plen međunarodne mreže krijumčara.

Posle 2003. reč je o kriminalnoj neodgovornost Amerikanaca, koji se nisu potrudili da zaštite muzeje i arhive, iako su bili upozoreni. Zbog haosa koji su pokrenuli, Irak se još više otvorio za pljačkaše.

Prošlog meseca izbio je veliki skandal zbog toga što se ispostavilo da Muzej Biblije u Vašingtonu ima hiljade eksponata ukradenih iz Iraka!

Šuplji slogani o ljudskim pravima

Nekoliko godina pre druge SAD invazije na Irak sličnu sudbinu imala je i Srbija. Da li se mogu povući neke paralele, vojni modeli bili su slični?

– Svakako. Retorika i slogani o ljudskim pravima koje koriste zapadne zemlje šuplji su. Oni su kroz istoriju podržavali opake diktatore i varvarske režime. To i dalje čine. Njihove vojne agresije, to je reč koju ne volim, jer skriva ili minimizira nasilje, uvek se tiču geostrateških interesa, a nikada ljudskih života ili spasavanja ranjivih zajednica. Moramo biti kritični prema unutrašnjem nasilju u našim zemljama i suprotstaviti se etničkom čišćenju, ali NATO bombe nisu način za rešavanje sukoba.

Prevodilac Čarlsa Simića

U književnim krugovima poznati ste i kao prevodilac poezije Čarlsa Simića na arapski jezik. Šta vas je privuklo u njegovom delu? 

– Odmah sam se zaljubio u njegove pesme. Upečatljive slike, mračni nadrealizam, ekonomičnost i elegancija njegovih stihova. Divim se kako se bavi strahotama istorije. Kako slavi sitne detalje života. Takođe je jedan od retkih pesnika u SAD koji piše o zločinima Carstva i apatiji stanovništva. Uživao sam u prevođenju njegovih pesama, a volim i njegove eseje.

Protiv pojednostavljenog diskursa

Jedan ste od osnivača višejezičnog portala „Dijalektika“ koji okuplja intelektualce sa Bliskog Istoka. Možete li nešto više da kažete o tome?

– Grupa nas, svršenih studenata i akademaca, bila je toliko sita površnog i često rasističkog načina na koji glavni mediji predstavljaju Bliski istok i njegovu istoriju, kulturu i politiku, pa smo pokrenuli portal  kao neprofitni projekat, koja omogućava kritičke intervencije koje su između žurnalizma i akademskog pristupa. Kad su počele „Arapske pobune“  2011, naš portal bio je povoju, a čitaoci su bili gladni alternativnog izvora koji ne ponavlja plitki i pojednostavljeni diskurs. Ojačali smo i postali važan izvor za čitaoce, novinare i studente. Posetite nas na jadaliiia.com.

Naučna studija o nepristojnom pesniku

Rođeni Bagdađanin, Sinan Antun (1967) iz Iraka se preselio se u SAD na početku Golfskog rata. Njegov američki doktorat na Katedri za arapski jezik i islamske studije Univerziteta Harvard smatra se prvom naučnom studijom o „najnepristojnijem pesniku u arapskoj književnosti“ Ibn al-Hadžadžu iz 10. veka.

Antun je objavio više knjiga poezije i četiri romana, koji su prevedeni na devet jezika. Piše za Gardijan, Njujork tajms, panarapske dnevne listove. Dobitnik je više književnih nagrada, a „Bagdadsko pričešće“ je 2013. bilo u najužem izboru za „Arapski buker“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.