Foto: Branko Ignjatović„Anja i ja se znamo i sarađujemo godinama, odlično smo zajedno radili i na Bitefu. Iako mi je žao, potpuno shvatam njenu odluku da, posle godina posvećenih uspešnom oblikovanju našeg teatarskog života, na Bitefu i u Malom pozorištu „Duško Radović“, posveti svojoj rediteljskoj karijeri – nadam se ne samo u inostranstvu.
O novom saradniku jesam razmišljao, ali ništa nije definitivno te je rano da se govori“, kaže za Danas Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, upitan o saradnji sa Sušom i tome da li je razmišljao da u budućnosti angažuje koselektora festivala imajući u vidu obimnost posla koju zahteva njegova pozicija.
* Pre Beograda, jubilarni Bitef je promovisan u Rijeci i Berlinu, specifičnim tačkama savremenog teatra. Imate li teoriju zašto u ovim sredinama uspevaju „nove pozorišne forme“?
– Ne samo da je imam, nego sam u nju stoprocentno ubeđen (smeh). Zato što u njima vlada duh otvorenosti, kreativnosti, prosvećenosti, tolerancije, radoznalosti i – slobode. Nema slobodnijeg evropskog grada od Berlina, a usudio bih se da kažem da isto, uz još nekoliko primera, u regionu važi za Rijeku. U tim sredinama pozorište i kultura generalno nisu poglavito predmet konzumerizma, kao u neoliberalnim sredinama. U njima se kulturne potrebe sistemski razvijane jer se shvata da je, recimo, pozorište kontekst u kome se, često mnogo pre nego u kvazipolitičkom i društvenom životu svedenom skoro svugde na varvarsko partijašenje, artikulišu ključne civilizacijske vrednosti… Takva sredina je Beograd definitivno bio, a zato, i pored snažnog udara koji je doživeo krajem prošlog veka, još uvek ima veliki potencijal. Smatram da je misija Bitefa da oživi taj potencijal.
* Ovogodišnji Bitef se bavi izbegličkom katastrofom u kojoj najveći teret podnose žene i deca. Da li se poseban fokus stavlja na pitanje žena budući da u predstavama „Urnebesna tama“, „Saoseaćnje. Istorija mitraljeza“ i „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“ igraju samo žene, a u predstavi „Ambasador: nemačko-afrički komad s pevanjem“ glumačka zvezda An Tismer?
– Da, mogao bi takav utisak da se stekne iz toga što je glavna problemska linija 50. Bitefa izbeglička kriza i podatak koji ste izneli o rodnom sastavu glumačkih podela. Ipak, čini mi se da je to slučajnost: recimo, ja nisam video neki izoštren koncepcijski razlog da u predstavi „Urnebesna tama“ igraju samo žene, mada se to ispostavlja kao odlično rešenje, jer su sve četiri – sjajne. Da, kada je gluma u pitanju, nema dileme da će ovaj Bitef biti upamćen po ženama… Posebno je zanimljivo to što dve među njima uopšte nisu glumice, plesačice niti performerke, već – dramaturškinje: Maja Pelević i Olga Dimitrijević.
* Mnoge je zaintrigiralo to što je Anja Suša na konferenciji za novinare povodom jubilarnog Bitefa skrenula pažnju da se ne odlazi na pauzi predstave Burgteatra. Zašto?
– To, naravno, mora i da ostane, bar donekle, tajna. Samo ću reći da je to najbolja pauza kojoj sam u životu prisustvovao, jer uopšte – nije pauza. Najatraktivnija scena predstave, a možda i celog Bitefa, dešava se u toj pauzi. Unapred mi je žao pušača i ljudi sa slabom bešikom.
* Bili ste umetnički direktor Sterijinog pozorja. Kako biste uporedili to iskustvo s radom na Bitefu?
– Principi mog selektorskog, ili ako neko više voli – kuratorskog mišljenja su isti, tako da će se, verujem, primetiti najopštije sličnosti: velika gustina programa, posebno pratećih (što u praksi znači trčanje s jednog događaja na drugi), razvijena teorijska i socijalna platforma, preplitanje i međusobno refletkovanje različitih programa, vrlo izoštren umetnički i društveni koncept. Zajedničko i jednom i drugom festivalu jeste to što su pretrpeli posledice istorijskih okolnosti: Pozorje je raspadom Jugoslavije bilo izgubilo kulturni identitet, a Bitef nije više jedinstveno mesto ukrštanja i razmene savremenih pozorišnih praksi zapadnog i istočnog bloka, jer tih blokova više nema. Razlika je, međutim, u tome što Pozorje više ne može da bude nacionalni festival države koje nema, iako treba da čuva trag te zajedničke kulture, dok Bitef može, zahvaljujući svom brendu i nesrećnoj okolnosti da se opet podižu zidovi u Evropi i to baš na našim granicama, da se repozicionira kao specifično mesto internacionalnih susreta i kritičkog mišljenja u i o pozorištu. Za razliku od Pozorja kom je to bilo nužno, Bitefu ne treba promena koncepta, već prepoznavanje kako on funkcioniše u novim okolnostima. To, pre svega, znači, stalno preispitivanje šta danas, u savremenoj umetnosti može da znači ideja „novog“, kako tu ideju misliti na nov način – onaj koji ne bi nužno bio izvorni, modernistički.
* Koliki je uticaj Bitef festivala na studente akademija umetnosti i da li je ova manifestacija inspirativna za pripremanje nastave?
– Na FDU predajem teorijski predmet, Istoriju svetskog pozorišta i drame, ali su sastavni deo tog predmeta i vežbe na kojima gledamo i analiziramo snimke velikih savremenih predstava rađenih po svetskoj dramskoj klasici. Jedan od glavnih izvora građe su mi uvek bile predstave s Bitefa: studenti mi često kasnije govore da im je taj rad bio od velikog značaja za razumevanje savremenog pozorišta, posebno rediteljskog konceptualnog mišljenja kada je u pitanju klasika… Žao mi je, s druge strane, što se programi naših pozorišnih škola ne inoviraju više, tako da studenti, s izuzetkom Bitefa, projekata na našoj, trenutno sistemski degradiranoj nezavisnoj sceni, Beogradskog festivala igre, retkih stranih gostovanja tokom sezone i nekih predstava u institicionalnim teatrima, nemaju dovoljno mogućnosti da se upoznaju i prihvate veliku raznovrsnost onoga što se uveliko više ne zove (samo) teatar, već izvođačke umetnosti: savremeni ples, umetnost performansa, dokumentarni teatar, predstave-predavanja, savremeni cirkus i razne druge hibridne forme… Kod nas se na školama ne izučava ni lutkarski teatar.
* Da li biste prokomentarisali vizuelni identitet ovogodišnjeg Bitefa?
– Mi svi obožavamo ovo rešenje jer ima svoje autonomne likovne vrednosti, a objedinjuje u sebi sve osnovne koncepcijske linije 50. Bitefa i to na način koji nije direktan, ilustrativan, već asocijativan. Na jubilarnom Bitefu predstavljamo rad reditelja, koreografa i pisaca koji nikad dosad nisu bili na festivalu: odatle vizuelni naglasak na licima i njihovoj množini (tri nova, različita lica). Bitef se vraća svom najširem međunarodnom okviru, tako da pored umetnika iz Evrope učestvuju i oni iz Kine, Afrike, s Bliskog istoka: zato je jedno lice Afrikanac, drugo Evropljanka, a treće žena iz Azije. Problemski okvir 50. Bitefa je „kriza Evrope“, s izbegličkom katastrofom i, generalno, problematičnim odnosom Evrope i zapada prema drugim kulturama. Odatle slogan koji je referenca na mitsku predstavu Evrope, „Na leđima mahnitog bika“, i vizuelno rešenje s maskama u obliku bika i u „tribalnim“ bojama – ideja da je Evropa nominalno otvorena za sve kulturne uticaje, za mnoštvo „boja“, ali da onda ume da ih vrati nazad izvornim kulturama kao svoj krvavo utisnuti žig na licu – žig bika. Naravno, ovo je moje čitanje: vizuelni identitet 50. Bitefa je diskurzivno veoma otvoren, može da se čita i doživljava na različite načine.
Pobedničko rešenje
– Rad na vizuelnom identitetu, koji Bitef tradicionalno ostvaruje u saradnji s agencijom New Moment, godinama funkcioniše odlično. Na bazi osnovnih koncepcijskih smernica glavnog programa dobijenih od selektorskog tima, New moment raspiše interni konkurs za sve svoje saradnike i regionalne filijale, i onda svi zajedno, direkcija Bitefa i direkcija New momenta, biramo pobedničko rešenje, koje je ove godine po prvi put došlo iz Skoplja – ispričao je Medenica u razgovoru za Danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
