Bitefoskim rečnikom: Sedamdesete najbolje godine u Beogradu

Tu pre svega mislim na Kunderu, Havela ali i mnoge druge – kaže Miloš Latinović, književnik i direktor Bitef teatra, dodajući da su neki od njih to zaboravili. Prema njegovom mišljenju ekstrakt uticaja američke kulture ovde se ponajviše tiče slobode.

– Mislim da je to uticaj slobode, uticaj želje da se bude u centru pažnje, da se svima omogući da se nešto kaže, da je to sigurno uticaj inicijalnog otklona prema Americi. On možda nije u pozorišnom nego u modernističkom smislu – smatra Latinović. On kaže da ako je ruska književnost bila primarna u početku, sigurno muzika nije, nego je bila baš severnoamerička.

– Isto tako prvi proboj u književnosti je bio severnoamerički kroz Selindžera, kroz Bukovskog. Potonji je ovde napravio potpunu revoluciju. Na tragu Bukovskog je Mika Oklopdžić napravio čuveni Kalifornija bluz. To je taj književni štim. On je napravio divan roman koji u sebi ima vrlo jasno srpsko srce, ali je čitava priča na tragu onog što je pisao Bukovski. Inspiraciju za pisanje ja sam, s jedne strane imao u Krleži a s druge u Crnjanskom, ali me je na pisanje neposredno naterao Bukovski. Mislio sam da je lako pisati kao on, ali kad probaš da pišeš kao Bukovski tek onda shvatiš da to uopšte nije lako jer to ipak jeste pisanje, a ne samo slaganje reči i rečenica – konstatuje sagovornik Danasa.

Što se tiče Bitefa, Latinović podseća da je ova manifestacija svojevremeno bila spona između zaleđenih svetova Istoka i Zapada.

– Beograd je bio mesto tog umetničkog susreta i mesto gde se prema mom mišljenju uvek pozitivan uticaj prožimanja kulture prelamao: dolasci La Mamma teatra ili Pitera Bruka ili drugih gostiju kroz Bitef festival, nešto je gde je izvršen uticaj, koji je sigurno u određenom smislu, u tom trenutku, definisao događaje i u pozorišnom životu zemlje. Možda je najrečitiji primer toga bio kroz predstavu Kosa, koja je u Beogradu vrlo brzo pripremljena, a sa druge strane imala je i jedan, ne mogu da kažem revolucionaran, ali sigurno značajan prožimajući element. Beograd je tada kao vrlo slobodan grad u kulturnoj sferi pripremio predstavu koja je podigla buru u Americi. Najočitiji primer uticaja te severnoameričke kulture na ovaj prostor jeste da je ta reakcija bila vrlo pozitivna, jer šezdeset osma godina i sve tendencije toga vremena ovde su imale određeni politički odjek i kulturna javnost je sve to izuzetno burno i aktivno pratila. Kroz tu priču američki uticaj bio je vrlo prisutan, pogotovo što je i predstava Kosa bila vrlo uspešna, vrlo gledana i sa vrlo jasnim konotacijama i na ovaj prostor i na dešavanja u njemu. Ona nisu bila tako masovna, tako burna, bitno revolucionarna. Mi smo nekako samo bili proplamsaj te šezdeset osme, ali to su negde mogući primeri – ocenjuje Latinović. Prema njegovim rečima severnoamerička književnost veoma je bitna i za pozorišnu priču.

– U tom periodu imali smo nekoliko značajnih autora koje smo čitali i koji su imali svoja uprizorenja u pozorištu. Isto tako i Judžin O’Nil, u teatarskom smislu. U jednom momentu su igrani njegovi komadi, pa čak nešto i od Vudija Alena – priseća se Latinović.

Na pitanje kakve reakcije je imala publika na Selindžerova ostvarenja sagovornik <I>Danasa<I> kaže da je on za nas bio malo iznenađenje, odnosno malo drugačiji od onoga što je tada bilo, uslovno rečenom evropska moda, pre svega ruska književnost. – Selindžer nam je doneo jedan novi književni izraz, pogotovo njegov čuveni roman <I>Lovac u raži<I>, ali i neke kasnije knjige. Knjige i priče koje smo tada čitali delovale su nam vrlo novo, vrlo intrigantno, vrlo sveže i vrlo drugačije u odnosu na ono što smo dotad imali pred sobom. U pozorišnom repertoaru, recimo, Judžin O Nil bio je veoma popularan pa čak i neki komadi Vudija Alana, koji prema mom sudu nisu bili značajni, ali kako je on postao veliki sinaesta i pozorište je htelo da pronađe nešto što bi bilo interesantno od tog autora. U svakom slučaju taj uticaj je uvek postojao jer smo mi bili uvek nekako zagledani u obe strane, ali čini mi se više na severnoameričku, jer smo tu više nailazili na neke nove ideje, nove stranice kulturnog života koje su nam bile zanimljive, moguće, primenljive u vremenu i okruženju u kojem mi živimo – objašnjava Latinović.

Prema njegovom mišljenju – ovde nije bilo previše napada spram amerikanizacije u pozorištu i kulturi, ali je svejedno, makar kad je o pozorištu reč, došlo do čudne situacije.

– Dok smo imali problem da dođemo do određenih stvari bilo je mnogo i hrabrije i jednostavnije i izvodljivije, dok sada kad su kanali komunikacije postali brži, kad možete da izguglate sve živo što se dešava u Americi, kao da je ponestalo volje ili para i američkih predstava kod nas više nema – zapaža Latinović, dodajući da mu je zbog toga žao.

– Mislim da u Americi treba boraviti neko vreme i sigurno bismo našli nešto što je Bitef festival danas. Recimo, sećam se nastupa La Mamma teatra, kako smo pričali u okviru Bitefa i kako je Ivana Vujić sa svojom predstavom gostovala u prostoru gde su nastale predstave ovog čuvenog pozorišta. To je za njih bilo fantastično iskustvo, scenografija tog komada je tamo nastajala. Oni su faktički živeli u tom prostoru. Za nas je to bilo apsolutno novo i intrigantno jer smo mi išli u pozorište i razilazili se iz njega bez obzira na to koliko smo dugo boravili u njemu, a oni su stalno bili upućeni jedni na druge i na proces proizvodnje predstave kao neka mala kolonija – kaže Latinović, dodajući da i naš iseljenički svet, posebno ovaj koji odlazi iz zemlje u poslednjih 20 godina, doprinosi razmeni ideja i informacija kad je reč o kulturi i umetnosti. Latinović skreće pažnju da postoje momenti kad je kod nas Amerika odjednom sve negativno.

Istorija savremenog teatra

Osnovan 1967, na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova, Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival ) neprekidno je pratio i podržavao najnovije pozorišne tendencije. Rastući i razvijajući se, postajao je jedan od najvećih i najvažnijih evropskih festivala. Već pola veka Bitef prevazilazi sve političke i kulturne barijere i uspešno ide u korak sa burnom evolucijom pozorišne umetnosti. Zbog toga istoriju Bitefa možemo nazvati istorijom savremenog teatra.

Revolucionarnih 1960-ih i 1970-ih godina, gledaoci su imali priliku da vide neke od najhrabrijih scenskih eksperimenata, koji su vodili ka razaranju dramske forme, ali takođe i značajna klasična ostvarenja, kao i predstave klasičnog orijentalnog teatra. Tokom 1980-ih i 1990-ih, Bitef je predstavio najviše domete postmodernog teatra i plesa. Čak i u vreme političko-ekonomske krize i embarga, Bitef je uspevao da promoviše najviše kulturne vrednosti i dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke scene. U prvoj deceniji 20. veka Bitef prikazuje nova i inovativna dostignuća svetskog mejnstrima, predstave postdramskog i neverbalnog scenskog izraza, kao i one realizovane uz pomoć novih tehnologija, otvorivši tako vrata virtuelnoj stvarnosti sajber teatra.

Tokom ovih godina, Bitef je sačuvao svoje mesto u porodici najznačajnijih svetskih festivala. Za kontinuitet i kvalitet njegovog nastojanja, Evropska fondacija Premio Europa per il Teatro 1999. Bitefu je uručila Specijalnu nagradu. (Tekst sa Bitefovog sajta)

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD