Bledologija za početnike (2): Bled i Beograd se vole javno

Povlačenjem glečera u poslednjem ledenom dobu, pre više od 15.000 hiljada godina nastalo je, danas najtoplije alpsko jezero – leti temperatura vode može dostići i 25°C, što ga čini pogodnim za kupanje.

Tu vreme teče sporije, vazduh miriše na borovinu, tišina na luksuz, a od pogleda zastaje dah.

No lepota alpskog pejzaža nije sve.

Do pisanja reportaža sa Bleda, nisam bila svesna koliko je veza Beograda i Bleda duga, snažna, i nežna… I koliko Bled ima posebno mesto u srcima brojnih porodica iz Srbije.

No ispričaću vam sve.

Na Bled sam stigla u rano februarsko jutro, na poziv lokalne turističke organizacije, sa grupom novinara iz Srbije.

Jezero je još bilo pod tankim velom magle, kao i najstariji, hiljadugodišnji zamak u Sloveniji, što budno stražari na strmoj litici nad jezerom, a ostrvo je delovalo kao da lebdi između vode i neba.

TAJANSTVENI  GOSPODIN RIKLI I REVOLUCIJA LEČENJA PRIRODOM, BOSIH NOGU

Sve je počelo još sredinom 19. veka, kada je švajcarski prirodnjak i pionir zdravstvenog turizma Arnold Rikli ovde osnovao klimatsko lečilište i među evropskom aristokratijom proglasio Bled mestom gde se leči ne samo telo, već i duh.

Bio je to početak bledskog evropskog šarma. Ali i svojevrsna preteča velnes turizma.

Rikli je tvrdio da sunce, voda i vazduh leče, a ne lekovi.

Njegova terapija slala je pacijente da bosi gaze po rosnoj travi i kupaju se u hladnom jezeru.

„Njegova metoda brzo je postala svetski poznata“, pričaju mi lokalci, dok šetamo nekadašnjom Riklijevom, danas Bledskom fitnes promenadom. „Iako kontroverzna, upravo je ona učinila Bled destinacijom zdravstvenog turizma u drugoj polovini 19. veka.“

Na tragu Riklijeve filozije koja propagira aktivnost u prirodi – leti ili nekako s proleća na Bledu možete da se sankate po proplancima na specijalnoj bob stazi, da vežbate na livadama, ili samo šetate dok vas priroda „nagovara“ da se pokrenete.

Čudesna bledska priroda u ulozi je vašeg ličnog trenera.

Staza kojom smo krenuli lagano vijuga uzbrdo.

Strmije, pa opet blagim zavojima, dok se iza svake krivine otkriva pogled na jezero. „Pogled sa vrha Straže – to je nešto što morate doživeti“, napominju meštani.

Straža je jedno od tri brda sa vidikovcima koji okružuju Bled, sa Ojstricom i Osojnicom, koji su odlična motivacija za izdašnu šetnju.

S vrha puca pogled na celo jezero, ostrvo sa crkvom i šarmantni krovovi grada.

Danas ime čuvenog švajcarskog vizionara nosi “Rikli Balance Hotel”, gde je Riklijeva filozofija aplicirana kako u enetrijeru, tako i na meniju i programima velnesa: termalni bazeni i saune imaju očaravajući pogled na bledski zamak i jezero – neprocenjivo.

U parku ispred hotela je posebna atrakcija koju valja probati nekako s proleća – Riklijeva bosonoga staza, inspirisana metodama prirodnog iscelitelja.

„Hodajte bosi“, govorio je Rikli, verujući da jutarnja rosa i večernja toplota tla bude organizam, podstiču cirkulaciju i jačaju imunitet.

Danas, njegovi principi žive kroz pažljivo uređenu stazu koja vodi posetioce preko različitih prirodnih podloga.

Svaki korak postaje mala terapija – protiv stresa, umora i svakodnevne napetosti.

Nije zato neobično što je ova staza postala nezaobilazna tačka za sve koji bi ritam prirode da osete pod sopstvenim stopalima.

Za strastvene ljubitelje zimskih sportova, prava poslastica je na svega četrdesetak minuta vožnje – atraktivna skijališta do kojih je obezbeđen besplatan transfer.

Kako ističu domaćini iz Informativnog centra „Triglavska roža“, Bled je idealna strateška tačka, koja nudi toliko sadržaja tokom cele godine da ovde možete boraviti i deset dana, i da svaki dan odete na drugi izlet u okolini – od prirodnih lepota i adrenalinskih aktivnosti do kulturnih znamenitosti i autentičnih lokalnih priča koje se se zaboravljaju.

Za one kojima srce brže kuca na pomen visine i brzine, tu je i najduži evropski zip-lajn – Zipline Dolinka, dugačak četiri kilometra.

Let iznad krošnji i reke nije samo adrenalinski izazov, već i prilika da ovaj kraj sagledate iz jedne sasvim nove, ptičje perspektive.

Na dohvat ruke su i bajkoviti pejzaži Kranjska Gora, smaragdno ogledalo Bohinjsko jezero koje je sa Bledom povezano novo biciklističkom stazom, koja se uskoro otvara, a tu je i prostrana visoravan Pokljuka, gde četinarske šume mirišu duboko i smirujuće, a pašnjaci, lekovito bilje i jestive gljive pričaju neku staru, planinsku priču.

A onda, posle dana provedenog u prirodi, put vodi ka seoskim gazdinstvima.

Tamo se ne žuri – tamo se seda, nazdravlja i degustira.

Domaći kefir, med koji miriše na livadu i čuvena kruškovača vraćaju u vremena kada je gost bio svetinja, a trpeza mesto susreta, razgovora i iskrene radosti.

Ako volite da vam avantura malo prodrma svakodnevicu, onda ćete poželeti da se otisnete na Zipline Dolinka – najduži evropski zip-lajn, dug četiri kilometra.

To nije samo spuštanje niz sajlu, to je let iznad šume i reke, trenutak kada vam se učini da ste lakši od vazduha, a pejzaž ispod vas postaje velika, živa razglednica.

A kad se spustite na zemlju, shvatite da ste tek zagrebali po lepoti ovog kraja. U blizini su pitoma, a opet otmena Kranjska Gora, tišina i dubina Bohinjsko jezero, kao i visoravan Pokljuka, gde četinarske šume mirišu snažno i smirujuće, a livade kriju jestive gljive i lekovito bilje, kao da priroda ovde još uvek brižljivo čuva svoje tajne.

I onda, sasvim prirodno, dan se završava na seoskom gazdinstvu.

Za stolom koji nije samo sto, već mesto susreta. Domaći kefir, med pun sunca i čuvena kruškovača ne degustiraju se – oni se doživljavaju. U tim ukusima ima i zemlje i rada i osmeha domaćina, pa vam se učini da ste, makar na kratko, postali deo tog sveta.

Ostrvo sa 99 stepenika, tri zvuka zvona i jednom željom

Na Bledu postoji nepisano pravilo – ko se nije provozao pletnom – nije doživeo Bled u njegovoj punoći i lepoti.

Taj tradicionalni drveni čamac na vesla, koji već generacijama ručno izrađuju lokalni majstori, jedan je od najupečatljivijih simbola Bleda.

Prvi pomeni u crkvenim knjigama sežu u 12. vek, kada su siromašni zemljoradnici iz sela Mlino, koje leži na južnoj obali Bleda, od vlasti dobili zadatak da umesto plaćanja poreza prevoze hodočasnike na ostrvo.

Od tada je to tradicija koja se prenosi s kolena na koleno.

I danas možete imati pletnu i prevoziti turiste do ostrva samo ako ste rođak ili član svega par porodica iz sela Mlino koje su zadržale to drevno porodično nasleđe, priča nam mlađani veslač, jednog maglovitog zimskog jutra dok nas pletnom, uz šum vesala po mirnoj obali jezera prevozi ogrnute ćebadima do bajkovitog ostrvceta.

Čim se iskrcate, sledi 99 kamenih stepenika iz 17. veka koji vode do vrha ostrva koji nagrađuje veličanstvenim pogledom, gde se uzdiže Crkva Uznesenja Marijinog.

Smatra se da je na tom mestu postojalo pagansko svetilište staroslovenske boginje plodnosti Žive, o čemu svedoče otkriveni skeleti, koji datiraju između 7. i 9. veka, priča nam ljubazna Romana, naša domaćica na ostrvu.

Usledili su ratovi pagana i novopridošlih hrišćana, da bi od 12. veka tu najzad podignuta crkva, koja se rušila i obnavljala vekovima.

Danas je ova bledska crkva čuvena po “zvonu želja” iz 1534. godine koje, po predanju, ispunjava ono što iskreno zamislite, jer možete da “pozvonite”.

Povučete kanap tri puta.

Ako ste čista srca – želja se prima na razmatranje.

Bled, očigledno, zna da čuva i državne tajne i intimne, najskrivenije želje.

I sami smo, svaki ponaosob zastali, duboko udahnuli, zamislili želju, i povukli po tri puta preteški konopac zvona (nekima od nas bila je potrebna pomoć prijatelja koliko je zvono teško).

I onda sačekate malo da konopac “alarmira” zvono u tornju visokom 52 metra, a koje potom zvonko počne da razbija tišinu bledskog jezera.

Veličanstveno.

Videćemo da li je “zvono želja” zaista čudotvorno…

Kad obiđete tu gotičko-baroknu crkvicu (jer pamti vekove i slojeve nasleđa) i šarmantni muzej koji baštini praistoriju i istoriju ovih krajeva, doživljaj ovog jedinstvenog ostrvceta slatko se zaokruži ukusom domaće slovenačke potice (nacionalnog prazničnog kolača koji može biti i sladak i slan) i prirodnih sokova kojima vas ljubazne domaćice posluže (kada platite ulaz u muzej i obilazak minijaturnog, neodoljivog ostrvceta – potica i limunada dolaze gratis).

Slatki dokaz da je život lep. I opet tajna veza Slovenije i Srbije. Ili pak javna…

A onda, ili pre svega čuvena bledska krempita, ili krempšnita, kako je ovde zovu.

Jer na Bledu kao da niste bili ako ne probate originalnu bledsku poslasticu.

No da posvuda na Bledu pronalazim tajne ili javne veze ovog neodoljivog alpskog bisera sa Srbijom, svedoči i izvod iz matične knjige rođenih tog slavnog slovenačkog jela sa nacionalnim poreklom – sedamdesettrogodišnje gospođe Bledske Kremšnite.

Naime, rođena je u u Hotelu Park na Bledu 1953. godine, od oca Ištvana Lukačevića, poslastičara iz Sente i majke – vojvođanske krempite.

Otac je na Bled stigao iz Vojvodine i doneo poslastičarsko znanje, preciznost i panonsku raskoš u kolaču koji će postati nacionalni simbol Slovenije.

Od tada do danas prodato je gotovo sedamnaest miliona kremšnita, za šta je potrošeno 136 tona brašna, 8.700.000 jaja i 1.600.000 litara mleka.

Da bi bilo jasnije koliko je ta proizvodnja impozantna, svedoči i ovaj podatak: kada bi se poređale jedna za drugom, stigle bi od Bleda do Pompeje.

A ako bismo sve koje su dosada napravljene složili oko Bledskog jezera jednu na drugu, podigli bismo zid visok 8,25 metara. Impresivno za kolač koji se pravi od svega nekoliko sastojaka, zar ne? A kaže se da je prava receptura bledske kremšnite i dalje tajna.

No, nas novinare iz Srbije u poseti Bledu, ljubazni domaćini obradovali su jedinstvenim iskustvom – organizovali su nam specijalnu radionicu pravljenja bledske krempšnite, kako bismo pronikli u tajnu njene recepture. I gle opet čudesnih sinhroniciteta između Slovenije i Srbije.

U Kavarni Park, sa pogledom koji oduzima dah, u ogromnoj kuhinji gde se godišnje napravi više od 350. 000 krempita, i gde je TataMata Ištvan Lukačević “porodio” prvu bledsku krempšnitu, sedamdeset tri godine kasnije dočekuje nas mlađani, a iskusni poslastičar Marko iz Loznice.

”Krempite možete kupiti svuda. Ali samo u lokalima Sava Hotela Bled možete da probate Originalnu bledsku kremšnitu po originalnom receptu.

Svi sastojci koje koristimo su prirodni, bez konzervansa zbog čega je ovaj kolač potrebno pojesti u roku od 24 sata. To je jedan od razloga zašto Originalnu bledsku kremšnitu ne možete pojesti nigdje nego samo kod nas, ”  kaže Marko.

I tu se istorija nekako zatvara u krug. Vojvođanin je osmislio recept, a mladić iz Srbije danas nas uči kako se pravi autohtona bledska krempita! Marko govori tiho, sa poštovanjem prema receptu.

„Ovde nema improvizacije“, kaže.

„Dimenzija mora biti 7x7x7.

I da biste znali da je prava bledska – kad je stavite na tanjir mora da se zaljulja. Jede se u jednom zahvatu – sva četiri sloja zajedno”.

Lisnato testo stavljamo u rernu, a ono se podiže kao da zna da je temelj legende.

Hrskava, zlatna ploča koja će nositi krem. U međuvremenu odvajamo žumanca od belanaca. Žumanca sa šećerom mutimo dok ne pobele, dok ne postanu svilenkasta.

Dodajemo brašno, gustin, mleko.

U šerpi ostatak mleka ključa, a kada se dve smese spoje, počinje ozbiljan posao – mešanje bez prestanka.

Marko stoji pored nas i nadgleda gustinu. „Krema mora da bude čvrsta, ali vazdušasta. Da drži formu, ali da se topi.“ To je ta fina linija između zanata i umetnosti.

Belanca umutimo u čvrst sneg i lagano ih umešamo u vrelu žutu kremu. U tom trenutku masa postaje laka, gotovo eterična. Zatim šlag – čvrsto umućen, ali ne previše sladak. Sve je stvar balansa.

Slaganje je gotovo ceremonija: prvo lisnato testo, pa visoki sloj tople žute kreme, zatim beli oblak šlaga i na kraju poklopac od drugog testa.

Kada smo je isekli na pravilne kocke i stavili na tanjir, moja kremšnita se – zaista – blago zaljuljala. Marko se nasmejao. „E, sad je prava.“

U tom trenutku pomislim da ovo nije kulinarska radionica. Ovo je i mala lekcija iz istorije regiona, iz migracija znanja i recepata, iz toga kako jedan čovek iz Vojvodine može da ostavi trag u Sloveniji, a momak iz Loznice više od sedamdeset godina kasnije tu tradiciju da čuva na obali alpskog jezera.

I dok viljuškom probadam hrskavu koricu i zahvatam sva četiri sloja odjednom, pomislih kako je možda baš u toj jednostavnosti njena tajna. Malo sastojaka, mnogo strpljenja i istorija koja se prenosi sa ruke na ruku.

Od Vojvodine do Bleda. Od 1953. do danas. I od Markovih ruku – do naših tanjira. Naravno da sam u Beograd ponela bledske krempite da iznenadim i osladim svoje drage, jer boljeg i autohtonijeg suvenira – nema.

Bledske krempite se svakog dana u Kavarni Park spremaju ručno, što je na plaeti danas prava retkost, priznaćete. I premda je, kako kažu, recept tajna, dok ne stignete na Bled, delim sa vama njenu originalnu recepturu:
• 500 g lisnatog testa
• 1 l mleka
• 6 jaja
• 1 kašika šećera
• 6 kašika brašna
• 2 kašike gustina
• 2 vanilin šećera
• 500 ml slatke pavlake za šlag
• 2 kašike šećera u prahu

Priprema: kada bude gotovo izvadite i ostavite da se ohladi. Isecite lisnato testo na dva jednaka dela.

Za to vreme odvojte žumanca od belanaca, pa žumanca penasto umutite sa četiri kašike šećera. Smesi dodajte prosejano brašno i gustin. Promešajte, zatim dodajte 200 ml mleka i mešajte dok se svi sastojci lepo ne sjedine.

U šerpu sipajte preostalo mleko (800 ml) i dodajte šećer (5 kašika), pa na kraju vanilin šećer.

Sastojke kuvajte dok smesa ne provri. Smanjite vatru, dodajte umućena žumanca i kuvajte dok se ne zgusne, uz neprestano mešanje. Belanca umutite u čvrst sneg sa šećerom, pa ih dodajte u vrelu kremu i lagano umešajte.

Za beli deo krepite potreban vam je šlag – napravite ga tako što ćete čvrsto umutiti pavlaku sa šećerom u prahu i ostaviti sa strane. Kada su svi sastojci spremni, krenite sa slaganjem slojeva – na lisnato testo stavite žuti krem, zatim beli sloj šlaga, pa pokrijte kolač drugim slojem lisnatog testa.

Na kraju pospite koricu šećerom u prahu.

Bled kao druga kuća: sećanje jedne beogradske porodice

Koliko Bled ima posebno mesto u detinjstvima, odrastanjima, mladostima, ali i poznim godinama porodica iz Srbije koje za ovo mesto vežu najnežnije uspomene, potvrdila mi je Beograđanka Ivana Zdravković, koja mi se javila posle moje prethodne reportaže sa Bleda u “Danas”- u.

“Ja ga obožavam, jer me za njega vezu najlepše uspomene, godine detinjstva i mladosti, kada smo provodili na jezeru letnje i zimske odmore. Posle sam išla i sa mojim mužem i decom. Tradicija se nastavlja”, kaže Ivana.

Ona pamti Bled od ranih pedesetih. Putovalo se, kaže, vozom iz Beograda, spavalo u „wagon-lits“ kolima, a na stanici Lesće–Bled međunarodni voz zadržavao se jedva dva minuta. Koferi su izletali kroz prozor, deca iskakala u sneg, a ispred stanice čekale su saonice.

Nosile su se smučke/skije, gojzerice i klizaljke, seća se Ivana. Zima je značila Zatrnik, Kranjsku Goru, Bohinj, klizanje po zaleđenom jezeru i duge šetnje po oštrom alpskom vazduhu.

Nekad bilo, sad se pripoveda, razmišljam kako ni klima nije višto je bila, pa fotografija mlađane Ivane kako kliza na zaleđenom Bledu, koju je tako ljubazno podelila sa nama, dođe mu pluskvamperfekat, davno prošlo vreme. Maja Lakota iz Informativnog centra “Triglavska roža” ispričala nam je da se jezero poslednji put zaledilo 2012, a pre toga se pamti 1968.

Vraćam se Ivaninim sećanjima Bleda: Leti je ritam bio drugačiji: plivanje u jezeru, vožnja čamcem do ostrva, pešačenje do Ribna, branje borovnica, pa povratak na krempite.

U „Gradskoj kavarni“ jele su se kranjske kobasice sa senfom i raženim hlebom, uz kriglu piva za odrasle i gazirano za decu. Posle Jadrana – Dubrovnika, Cavtata, Brela, Opatije – gotovo po pravilu se odlazilo „na planinu, zdravlja radi“. Bled je bio grand finale letovanja Zdravkovića decenijama, otkriva Ivana.

Čuveni “Grand Hotel Toplice” imao je sve, kaže: “bridge room”, salon za pisanje i pušenje, plesnu dvoranu, tea room sa pogledom na jezero i zamak, pa čak i bazen sa mineralnom vodom koji se leti otvarao ka jezeru.

Voda je bila ledena, ali to nikoga nije sprečavalo da pliva. Jedne godine sa društvom je boravio i Dragoslav Šekularac – Šeki, koji je u bazenu izvodio vratolomije i častio društvo krempitama.

“Grand Hotel Toplice”, koji slavi 175 godine postojanja, za mnoge Beograđane nije bio samo hotel – bio je institucija. Otvoren sredinom 19. veka kao „Luisenbad“, a pod današnjim imenom od 1931. godine, podseća Ivana.

Taj elegantni hotel na obali Bledskog jezera ugostio je Kralja Aleksandra I Obrenovića, Agatu Kristi, Artura Milera, jordanskog kralja Huseina I, pesnika Pabla Nerudu, čuvenog kardiohirurga Kristijana Barnarda i mnoge druge.

I Kralj Aleksandar Karađorđević voleo je Bled. Ali za beogradske porodice, njegova najveća vrednost nije bila u listi slavnih, već u ličnim uspomenama.

Bled je bio i mesto susreta kulturne elite.

Ivana pamti dolazak filmske ekipe sa Elizabet Tejlor, Ričardom Bartonom i Jul Brinerom tokom snimanja ratnog spektakla Veljka Bulajića. Uveče je svirao džez orkestar, a generacije beogradskih „šiparica“ zaljubljivale su se u mladog saksofonistu pristiglog iz Amerike.

Hotel je imao i legendarnog šefa kelnera, „Plavog Anđela“, koji je budno motrio na mladalačke simpatije i o svemu obaveštavao roditelje.
Od pedesetih do kraja osamdesetih, Bled je bio redovna adresa zimovanja i letovanja mnogih beogradskih porodica.

Generacije su se smenjivale – od baka i roditelja do dece i unuka. Čak i kada su se putevi razilazili, makar na jedan dan godišnje svraćalo se do jezera.

U tim porodičnim pričama Bled nije egzotična destinacija, već produženi dnevni boravak jednog grada. Mesto gde su se slavili rođendani i rođenja, gde su stizali telegrami sa mora, gde su se sklapala prijateljstva i prve ljubavi.

Za Beograđane je decenijama, Bled bio sinonim za zdrav odmor, eleganciju bez pretencioznosti i sigurnost tradicije.

A krempita – obavezni ritual na kraju dana – ostala je ukus koji povezuje sve te decenije.

I zajedničke uspomene na Bled koje valja stvarati I dalje. “Tradicija se nastavlja”, kako kaže Beograđanka Ivana Zdravković za voljeni Bled.

Piše: Smiljana Popov, autorka serijala “Beograd za početnike” i “Srbija za početnike”

Fotografije: Nikola Zoko, Smiljana Popov, Sava Bled Hotels