Foto: Z. S. M.Rodio sam se na Pivari, kod „Pirotehnike”. Čitav komšiluk su bili radnici „Zastave”, ljudi koji su se u ovaj kraj grada doselili iz Levča. Odrastao sam sa tom „kulturom” i Levač kao deo Šumadije i dan-danas obožavam.
Moja porodica je poreklom iz drugog dela Šumadije iz sela Zabojnica. Naš predak Petar Otašević je bio obor-knez šumadijske nahije za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanaka kada smo se oslobađali od Turaka. I danas u Zabojnici imamo kuću, ne njegovu, već njegovog unuka Vasilija Otaševića, koji je takođe bio knez ali ne obor već narodni.
***
Ulica u koj sam rođen i odrastao nije bila asfaltirana. Imali smo veliko dvorište ali smo kao i svi klinci tog doba bukvalno rasli igrajući se i sankajući na ulici. Saobraćaj je bio redak jer su u našu ulicu kolima dolazili bukvalno samo oni koji su živeli u njoj. Iz današnjeg aspekta – idealno i idilično detinjstvo. Nismo bili bogati, samo je otac radio u UTP-u i uvek je bilo snalaženje i „povuci-potegni”. Kućica trošna, tri prostorije, kuhinja i dve sobice. U jednoj sam ja spavao sa sestrom dok se nismo preselili. To je tada tako bilo normalno.
***
Komšije su bile dobri i jednostavni ljudi. U tom „levačkom” okruženju kada ti stignu drva ili ugalj niko nikoga ne zove. Ljudi sami dođu i pomažu da se cepa ili utovara. Na kraju bude žurka sa posluženjem – gajba piva i neka klopica. Preselili smo se u Erdogliju kod Ambulante 5 krajem osamdesetih. Totalno „obrnuto” okruženje. Kulturološki šok. Kraj u kome žive intelektualci. Kad se nešto dešava, svi samo spuste roletne. Iskreno ja i dan-danas posle svih ovih godina znam samo četvoro komšija po imenu.
***
Dar za umetnost sam otkrio rano, ali na dramatičan način. U vreme polaska u školu imao sam neku rutinsku operaciju. Ispostavilo se da sam jedan od retkih koji su alergični na anesteziju. Dva minuta sam bio u kliničkoj smrti. Kao posledica toga su mi se javile strašne glavobolje. Bukvalno da ih ublažim, lečio sam se crtanjem. To mi je bila najbolja terapija. Počeo sam ne samo da čitam već i da crtam stripove. I tako, glavobolje i crtanje su mi ostali za čitav život.
***
Zbog toga sam, što baš nije često, od prvog razreda osnovne škole znao da ću da studiram slikanje i da se time bavim. I danas su moji radovi kadrirani kao stripovi. Izloženi jedan do drugog oni bukvalno „razgovaraju” i „svađaju se” među sobom. Samo fale oni stripovski oblačići.
***
Fasciniran stripom kao medijem sa 10 godina sam odlazim u Gornji Milanovac. Rekao sam roditeljima da idem u „Dečije novine” i oni su rekli da je to sasvim u redu. Naravno, nisu mi dali pare za put. Takva su onda bila vremena. Štedeo sam za kartu svaki dinar od kusura iz prodavnice. Kada sam sakupio kintu samo sam seo u autobus sa svojm radovima i otišao. Moj današnji kolega Vidan Papić koji je radio u grafičkoj redakciji me je odveo u stripovsku. Ta poseta je „zaokružila” čitav moj život.
***
Malo je reći da sam bio fasciniran. Radovi mojih omiljenih autora u originalu, u prirodnoj veličini po zidovima: Andrija Maurović, „Kobra” tandema Kerac – Obradović… Prvi put vidim da se stripovi i karikature rade er braševima. Glavni urednik stripa me je primio i pogledao moje radove. Ozbiljno me je kritikovao ali sam od te posete mnogo naučio. Objasnio mi je da moram da imam sopstvenu arhivu za sve epohe: oružja, zgrada, odeće… Da izučavam anatomiju. To znanje koje sam pokupio kao desetogodišnjak mi je ostalo „zacementirano”. Još čuvam neke četke, tuševe i boje koje su mi tada pokonili, kao i knjigu anatomije. Sin jednog od tih ljudi koji su mi pokazali kako se te četke koriste mnogo godina kasnije je bio moj student.
***
Posle osnovne škole „Milutin Todorović” krećem u Prvu kragujevačku gimnaziju. Za nas „porodična” škola. Isti profesori koji su predavali mojim roditeljima, ujacima, sestri… predaju i meni. To je stvarno retkost i nešto što automatski izaziva emotivno poštovanje. Želeo sam da upišem Umetničku školu u Nišu ali roditelji nisu imali mogućnosti da se tamo školujem. Polazim na najteži smer – programerski sa idejom da ponavljam, pa da probam nekako da se dokopam umetničke. Nisam „uspeo”. Čak sam bio odličan.
***
U to vreme počinje raspad zemlje i ratovi. Na žalost i današnja situacija je slična. Kao klinci stalno smo na ulicama i trgovima. Oduševljavali su nas mitinzi. Moja porodica je oduvek bila kritična, što se onda zvalo „kontraška”. Uvek opozcionari. Kad je izašao „Nož” Vuka Draškovića se bukvalno čitao ispod stola. Nama deci su rekli „da je to zabranjeno”. Žao mi je što Drašković nije ostao takav kako smo ga onda doživljavali.
***
Tokom gimnazije sam crtao stripove za „Poglede”. Tu su me „ubacili” slikar Vojislav Ilić, moj profesor likovnog iz osnovne škole i Dragan Danilović poznati dizajner. Klinac sam, radim, kaplje neka kinta, što onda nije bilo beznačajno. I danas čuvam prvi strip koji sam objavio u „Pogledima”. Objavljivao sam i karikature i ilustracije: Šešelja, Stipe Mesića… I sam časopis je bio specifičan fenomen, šta god danas ko o njemu mislio, studentski list koji je imao tiraž od 200.000 primeraka. Danas je to nezamislivo.
***
Istovremeno sviram i gitaru. Paralelna ljubav. Imali smo i džez trio „Blue In Green” i sviruckali po Kragujevcu takođe da kao klinci zaradimo neki dinar. U jednom trenutku sam ipak morao da se opredelim muzika ili slikarstvo. Opredelio sam se za ovo drugo ali sviram i danas. Moj instrumental, malo dorađen, je iskorišćen za špicu BLOKKASTA, podkasta kragujevačkih studenta u blokadi.
***
Iz prvog pokušaja nisam uspeo da se upišem na likovnu akademiju. Tada u Kragujevcu nije bilo neke pripremne škole za to. Tek kada sam otišao tamo shvatio sam kako treba da se radi i sprema za prijemni ispit. Odlazim u vojsku u najgore vreme 1992. godine. Vojna policija Niš. Iz kasarne bežim na prijemni sledeće godine. Majka i sestra su mi uplatile polaganje na arhitekturi i likovnoj akademiji. Za te pare, tada je moglo da se kupi dva para dobrih cipela. Položio sam oba. Na arhitekturi kao 33 a na akademiji, na grafici kao poslednji, sedmi u klasi.
***
Nisam računao da će oko mog „kidanja” na prijemni da se napravi neka veća frka. Računao sam da ću biti kažnjen sa par prekorednih požarstava, kad ono… Šok. Dolazim u kasarnu koja je potpuno prazna. Saznajem da je bila uzbuna i da su svi prekomandovani u Prištinu ili Prizren i da je za mnom raspisana poternica. Skidaju mi opasač i pertle i pravac zatvor.
***
Pošto tada nije bilo mobilnih i bilo čega sličnog sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu me zovu u Niš da zvanično potvrdim kako se odričem mesta na rang listi posle prijemnog da bi „crta” mogla da se „pomeri” i bude primljen neko drugi. Jedini broj na koji su mogli da me dobiju bio je u kancelariji komadanta kasarne. Taj razgovor, koji je komadant slušao, me u neku ruku i spašava. Prolazim sa samo sedam dana zatvora i mnogo, mnogo, baš mnogo pranja sudova u trpezariji. Kasnije saznajem da pošto je rang lista pomerena za jedno mesto na nju „upao” čovek iz Kragujevca.
***
Studiram u vreme najvećeg siromaštva. Teška sirotinja. Zato pravim najbolje uštipke i palačinke na svetu, jer nismo imali za hleb. Samo mast, voda i brašno. Nikad jaja. Totalno nadrealno vreme. Nema prevoza. Putuje se nekim vozovima u koje se uleće kroz prozore, onako na lopovske. Moj prijatelj, cimer i kolega Vlada Ranković i ja „oborili smo rekord” kada smo vozom od Kragujevca do Beograda putovali punih 13 i po sati. Kada smo posle došli do stana po zaleđenim ulicama ispalo je gotovo celodnevno putešestvije. Živimo u sobici u suterenu u Ulici generala Horvatovića. Atmosfera „egzotična”, pikturalno okruženje, takvo da može da se napiše drama. Likovi i karakteri već formirani – samo da se zapiše i odigra.
***
Zbog svega toga sam po ceo dan na fakultetu. Dolazim sat vremena pre otvaranja akademije i crtam, crtam…, radim. Ubijao sam se od crtanja koje mi je bilo hrana za dušu. Na faksu samo ne spavam. Primljen kao poslednji akademiju diplomiram 1998. godine kao student generacije. Imalo je onih koji su imali veći prosek od mene ali, to je čar umetnosti, je prevagnulo jer sam ja već izlagao na nekim veoma zapaženim izložbama i bio nagrađivan. Rektorka Radmila Bakočević me je baš izljubila prilikom dodele diploma. Kasnije je radila kod nas, honorarno, na FILUM-u. Još jedan krug koji je zatvoren.
***
Na fakultetu stalno štrajkovi. Profesori ne primaju plate. Kod Miloševića nije bilo kao sada, da se svi namire nekim paricama, dobiješ minumiu, pa kao u redu imam da odem na more u Paraliju, nego ne dobijaju se plate uopšte. I, kad nešto stigne posle više meseci, inflacija je sve pojela. Svi smo solidarni. Nema mobilnih, interneta, društvenih mreža… Na proteste i demonstracije odlazimo spontano. Zna se, tad i tad se skupljamo kod Filozofskog fakulteta. Svakodnevno slušamo Vuka Draškovića i Zorana Đinđića… ali, njih slušamo od malena. Tada, sada „dvojica izdajnika”, Čeda Jedan i Čeda Drugi, koji su nas na kraju i prodali, kažu nam šta taj dan radimo. Verovali smo im. Takvo je vreme bilo svi smo želeli promene. I samo to.
***
Upisujem magistarske studije i kao student generacije dobijam sobu u Studenjaku u Prvom bloku koji je upavo renoviran. Konačno imam baš vrh smeštaj. I, onda počinje bombardovanje. Baš mi se ne da. Na fakultetu prolazim kroz sva moguća zvanja. Prvo sam bio „talentovano lice” (što je stipendirala neka fondacija), pa demonstrator, pa saradnik, onda asistent saradnik… Sve što je „izmišljeno” u to vreme ja sam revnosno prošao. Onaj pravi, klasičan asistent sam postao tek 2002. godine na FILUM-u u Kragujevcu.
***
Radim na akademiji u Beogradu. To je super, samo što mi 11 meseci kasni plata. Protesti, blokade… svaki dan, kao i danas. Atmosfera takva da smo svi bliski, kao jedan pred Miloševićevim korodnima plicije. U jednom tenutku sa akademikom Ljubomirom Simovićem duvamo im zajedno trube u facu, odnosno vizire šlemova. Nisam ga poznavao, samo smo se tu zajedno zatekli. Takva je to bila energija.
***
Da bih se izdržavao radim sve: crtam portete, prelamam Ćuruvijin „Dnevni telegraf”, u Grafičkom kolektivu – sve, od poslova „brodskog malog” do kustosa i pravljenja kataloga… I, opet situacije kao danas. Miloševićevi batinaši jurišaju na ljude kod „Mažestika” za veme kontramitinga (ono, „Volim i ja vas!”). Iz galerije „Grafičkog” gledam građane kako beže, zovem ih unutra, onda se zaključavamo, gasimo svetla i zaležemo na pod da nas ne provale.
***
Da se otvara umetnički fakultet u Kragujevcu, čuo sam dok sam bio u bolnici. Već dva meseca sam ležao u KBC Bežanijska kosa zbog iscrpljenosti i loše krvne slike. Naravno, zbog one alergije na anesteziju su me operisali „na suvo”, iskustvo koje, iskreno, nikada nikome ne bih poželeo. Radim na sto mesta a svuda plata, ako je i bude, kasni mesecima. Ležeći u bolnici imao sam vremena da rasmislim, već sam bio i magistrirao (uz jako pozitivne kritike), i rešim da je vreme da „batalim” Beograd i vratim se za Kragujevac.
***
Na FILUM-u startujem kao profesor anatomije, umetničke, naravno, ne medicinske. Sve se odvija kako treba. Profesor koji me je pozvao da mu budem asistent, znajući moj rad, izgurao me je u zvanje docenta već 2005. godine. Sve je „kliknulo” i postalo malo lakše. Ali, taj „život” i rad na FILUM-u jeste malo (za)čudan, nadrealan, kao neka „bajka”. Nemamo zgradu fakulteta. Ja sam u jednoj prostoriji na Mašinskom (sada FIN) koju sam u potpunosti adaptirao i meni nedostatak prostora ne smeta.
***
Iskreno, uopšte nemam ideju kako će to da se završi i da li će se ikada i okončati. Ja mislim da neće. Toliko smo se nagledali projekata, predloga, potencijalnih lokacija… da je sve to postalo besmisleno i, po meni, ružna šala. Uvalili su nam kosku i zgradu „Ratka Mitrovića”, koja ne liči ni na šta. Danas nam je od Arsenala ostao samo festival a i to su „uzeli naprednjaci”. A, taj prostor je bio moja ideja.
***
Kao šef odseka od tadašnjih gradskih vlasti, konkretno obratio sam se Saši Mileniću, pošto je grad otkupio tih 5.600 kvadrata a nije baš znao šta sa njima konkretno. U to vreme je taj prostor bolje izgledao i bio očuvaniji nego sada. Imao je idealnu infrastrukturu za naš fakultet, pogotovo za one „blago prljave tehnike”: vajarstvo, zidno slikarstvo, mozaik… Mesta za galerije, amfiteatar, biblioteku, likovne kolonije… Čaurnica rođena za Dekanat. Smislio sam i ime – Arsenal, po venecijanskom jer mi je VTZ (Vojno-tehnički zavod) kako je bilo pravo ime tog prostora zvučalo pregrubo. Milenić je kumovao – Knežev arsenal. Dobro, nek se zove tako.
***
Onda tadašnji rektor nije u istoj stranci kao gradonačelnik. Same strukture sa fakulteta nisu bile zainteresovane. Uključuju se političari, ovi-oni… svi sa svojim nekim „idejama” ali ništa konkretno da bi se to rešilo. Razmatra se „ko će ovo” a „ko će ono”… a, niko ništa. Čak se u jednom trenutku formira i komisija za revitalizaciju Arsenala u koju ulaze i vladika Šumadijski Jovan i Toma Nikolić. Tad mi je sve postalo jasno. Dižem ruke od svega. A, komisija se jednom sastala. Taj prostor i danas propada. Osnovan je festival koji sad preuzima firma bliska stranki na vlasti. Ove godine nisam na njega ni otišao. Sledeće na njemu očekujem Jelenu Karleušu. Najmanje.
***
Sve moje kolege sa fakulteta, ne samo ja, smo od prvog dana sa stuentima, podržavajući njihov protest i zahteve. Kada su naši stuenti FILUM-a prvi na kragujevačkom Univerzitetu 6. decembra u 11:52 blokirali Rektorat, mi smo već u 12:15 imali Veće i kompletno im dali bezuslovnu podršku. E, a da su imali zgradu ne bi blokirali Rektorat. Ovi protesti se razliku od onih kada smo mi bili studenti, pre svega po taktici koja je odlična. Oni na blokadama ne „sagorevaju” kao mi nekada. Rade to promišljnije. Mi smo gledali vođe a oni ni ne žele da ih imaju. To je dobra „politika”.
***
Na blokadama sam kad god me studenti pozovu i kada im zatreba pomoć nas starijih. Tako je i ovih dana na FILUM-u gde rektor pokušava da prebaci odgovornost na studenete, slomije blokadu a naše kolge kojima teba potvrditi zvanje ili produžiti ugovor svojim dopisom drži kao taoce. Kada su 15. marta svi kretali na protest u Beogradu, krenuo sam i ja. Četiri studentkinje koje su ostale da dežuraju na fakultetu zovu me jer su im neke bezbedonosne strukture (ili su se bar tako predstavili) upale na fakultet i „preslišavali” ih i maltretirali. Okrećem kola i istog momenta sam tamo. Ne odlazim u Beograd. Shvatam da je mnogo hrabrije biti ne jedan u 600.000 nego četiri devojčice nasuprot „bezbednjaka”.
***
Kod nas prvi u blokadu stupaju baš slikari i to nije slučajno. Zašto baš oni? Jer umetnici su najosetljiviji i prvi i najbolje osete kad i šta nekog boli. Tim osećanjem, jasnije i brže vide „šta i kako se zbiva”. Jer ako si umetnik sav tvoj rad je uvek subverzivan ne zato što to želiš već to tako osećaš. Umetnici spontano reaguju na nepravdu kroz pisanje, slikanje, muziku… Ili, nisu umetnici.
***
Uvek kada se osnivaju univerziteti umetnički fakulteti se otvaraju kao pretposlednji. A, najteže i na kraju se otvaraju filozofski fakulteti, jer se sa njima dobijaju ljudi, kadrovi, stručnjaci koji su naučeni da kritički misle i razmišljaju. E, kada Kragujevac bude dobio Filozofski fakultet tek tad će postati pravi grad.
O sagovorniku
Slikar Bojan Otašević rođen je u Kragujevcu u naselju Pivara 1973. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 1998. magistrirao 2001. i doktorirao 2014. godine kod mentora prof. Biljane Vuković. Član je ULUS-a od 2000. godine.
Redovni je profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu na Odseku za Primenjenu i likovnu umetnost. Izlagao je na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobitnik brojnih broja nagrada za svoj umetnički rad.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
