Branislav Dimitrijević: Kako bi građani mogli da donose odluke o kulturi, kultura im mora biti dostupna

Onima za čijim licima i podrškom politika tako rado poseže u ovakvim trenucima, a potom ih isto tako, uglavnom lako, zaboravlja i prepušta stihiji ovdašnje društvene zbilje.

Preokrećući ono čuveno pitanje, ne pitamo šta umetnici mogu da urade za svoju zemlju, već šta njihova zemlja može da učini za njih.

– Neoliberalna je fantazija da kulturu treba povinovati tržišnoj logici, i takva je ideologija donela samo još veće raslojavanje u ovom sektoru – kaže Branislav Dimitrijević, koordinator za kulturu Ne davimo Beograd, u intervjuu za Danas i kroz odgovore na pet pitanja objašnjava koji konkretni potezi mogu doprineti ovom sektoru, kao i kako kultura može pospešiti društvenu transformaciju.

1. Smatrate li da je umetnički rad i, uopšte, rad u kulturi odgovarajuće plaćen? Šta biste preduzeli u smislu poboljšanja materijalnog statusa umetnika?

– Umetnici i umetnice, radnici i radnice u kulturi u Srbiji su, usled vladajućih politika i zakonskih okvira koje godinama unazad urušavaju i degradiraju njihov radni status, dovedeni u neizvestan i krajnje nesiguran društveni položaj. Iako ovo društvo i te kako poštuje i ceni umetnički rad, živimo u zemlji u kojoj je većina kulturnih radnika i radnica na stalnoj ivici preživljavanja, a rad u kulturi često uopšte i nije prepoznat kao rad. Privilegovan položaj u sektoru kulture imaju danas tek malobrojni umetnici bliski vladajućoj partiji. Neoliberalna je fantazija da kulturu treba povinovati tržišnoj logici, i takva je ideologija donela samo još veće raslojavanje u ovom sektoru.
Pre svega ćemo otkloniti korupciju u javnom sektoru kulture i vratiti stručne, odgovorne i posvećene radnike i radnice koji su sposobni da rade za opšte i zajedničko dobro. Borićemo se za povećanje budžeta za kulturu i za njegovo redefinisanje kako bi odgovarao stvarnim potrebama ovog sektora. Iniciraćemo programe uključivanja umetnika i radnika u kulturi u obrazovne procese na svim nivoima, kao i u projekte umetnosti u javnom prostoru koji će biti namenjeni ne samo estetskoj transformaciji naših gradova već i njihovoj društvenoj transformaciji. Zagovaraćemo politike koje se odnose na povećanje društvene uloge umetnika i njihovo učešće u predlaganju i kreiranju rešenja koja se tiču svakodnevnog života građana, kulturnog i prirodnog nasleđa.

2. Za koliki budžet za kulturu se zalažete, izraženo u dinarima, u procentima budžeta, postotku BDP-a?

– Za kulturu je u 2022. godini izdvojeno oko 0,79% ukupnog državnog budžeta, što je za samo 0,03% više nego prošle godine. Sve dok procenat za kulturu u republičkom budžetu ne pređe bar tih “magičnih” 1%, ne možemo govoriti o ozbiljnijem podizanju na noge sistema kulture i umetničkog stvaralaštva u Srbiji. To je i dalje ubedljivo najmanji budžet za kulturu u Evropi, ali je još gora raspodela tog budžeta. U Beogradu je raspodela budžeta za kulturu poslednjih godina bila zbilja sramna. Budžet se nominalno povećavao ali je odlazio u velikoj meri u krajnje sumnjive projekte. Prema istraživanju NKSS od već malog udela ukupnih sredstava koji se iz gradskog budžeta izdvajaju za javne konkurse za kulturu više od 20% je dodeljeno projektima koji sa kulturom nikakve veze nemaju, i očigledno služe za finansiranje organizacija i lica koje su vezane za vladajuću stranku. Treba odlučno saseći korupciju i nenamenska trošenja novca za razne fontane, jarbole, novogodišnje ukrase i već će se pojaviti više sredstava za kvalitetnije programe ustanova kulture i nezavisnu kulturnu produkciju.

3. Kako biste ostvarili ravnomerni regionalni razvoj u oblasti kulturne politike?

– Kultura se ne može sagledati kao izolovani sektor, njen razvoj zavisi od faktora ekonomskog i društvenog razvoja. U Srbiji smo svedoci sve veće nejednakosti pa tako i nejednakosti u regionalnom razvoju. Godišnje se za kulturu u Srbiji izdvaja 11 evra po glavi stanovnika dok je u Beogradu to duplo više, i to dovoljno govori da mora doći do ublažavanja ove razlike. I u samom Beogradu postoje postoje delovi grada sa velikim brojem stanovnika gde praktično nema dostupnih kulturnih sadržaja. Decentralizacija je jedno od polazišta naše politike upravo zato što smatramo da politika nastaje u lokalnim zajednicama a ne slušanjem centralističkih direktiva. Mi u našem programu zagovaramo participativno budžetiranje gde građani u lokalu treba da određuju budžetske prioritete i donose javne odluke i o kulturnom razvoju. Mi dakle imamo situaciju u kojoj su kvalitetni kulturni sadržaji nedostupni velikom broju građana, a s druge strane se spekuliše da građani i nisu zainteresovani za kulturu, i da pitanje kulture može da dođe tek na kraju liste nagomilanih problema. Uostalom, to se često ponavlja i kada je ekologija u pitanju. Kako bi građani mogli da donose odluke o kulturi, kultura im mora biti dostupna, i to na raznovrsne načine. Otuda vidimo pre svega značajnu ulogu nezavisnih kulturnih organizacija kojih ima u mnogim lokalnim sredinama, i koje su aktivne u borbi za kulturni diverzitet i za ulogu kulture u obrazovanju i emancipaciji građana.

4. Kako biste rešavali status samostalnih umetnika, kako u pogledu mogućnosti zarade, tako i dostojanstvene penzije i prava na lečenje?

– Pokrenućemo pravne procedure u pravcu otpisivanja ranije nametnutih dugovanja umetnika i regulisati radno angažovanje u kulturi tako što će se povećati osnovica osiguranja za samostalne umetnike radi obezbeđivanja njihove osnovne socijalne i materijalne sigurnosti danas i kada odu u penziju. Promenićemo zakonske okvire kako bismo omogućili svima koji rade u sektoru kulture, u javnom i nezavisnom sektoru, dostojanstvene uslove rada, pravo na redovna primanja, ograničeno radno vreme, plaćen prekovremeni rad, pravo na plaćeno porodiljsko i drugo bolovanje, na plaćeni odmor, pravo na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, i druga osnovna prava zagarantovana radnim standardima. Ovaj proces ćemo razvijati u saradnji sa umetničkim udruženjima koja već pokreću različite inicijative i predlažu rešenja, zatim sa organizacijama iz asocijacije nezavisne kulturne scene, a posebno sa našim partnerima iz političke platforme Solidarnost koji se posebno bave ovom temom.

5. Da li poznajete i da li pratite neki model koji bi bio uzoran kao kulturna politika Republike Srbije?

– Situacija u Republici Srbiji je isuviše specifična da bi se na nju mogao automatski primeniti neki postojeći kulturni model. Ali svakako da se pri formulisanju naše kulturne politike rukovodimo iskustvima drugih zemalja. Pre svega posmatramo iskustva iz regiona jer su nam ona najbliža, i tu je svakako najdalje i u zaštiti kulturnog nasleđa i u stimulisanju savremenog stvaralaštva otišla Hrvatska. Zaklada Kultura Nova kao komplementarna i nadopunjujuća mera u sistemu finansiranja kulture za nas je veoma značajan primer kako se može doprineti stabilizaciji i razvoju organizacija civilnog društva na području savremene kulture i umetnosti, a koja se finansira iz dela prihoda od igara na sreću i nagradnih igara. Uzorne modele kulturne politike donose skandinavske zemlje, a posebno Finska, koja je uveliko poznata po svom sistemu obrazovanja u kom veliku ulogu upravo ima kultura i umetnost. Mi smatramo da su kultura i obrazovanje na istom zadatku i da ta dva sektora treba povezati. Što se tiče EU, a s obzirom da smo mi pre svega levo-zelena politička opcija, pratimo inicijativu “Novi evropski Bauhaus”, pokrenutu 2020. U toj inicijativi kultura postaje važan segment velikog “zelenog dogovora”, a zaštita kulturnog i prirodnog nasleđa se povezuju. Međutim, problemi u sektoru kulture u Srbiji daleko prevazilaze one koje u ovom trenutku imaju evropske zemlje, tako da naša politika, “politika odozdo”, ne može i ne sme da bude politika kopiranja tuđih modela, nekakvo prepisivanje smernica i zaključaka evropskih kulturnih politika koliko god oni dobro zvuče. Pokret Ne davimo Beograd i koalicija “Moramo” grade kulturnu politiku pre svega kroz razgovore sa građanima zainteresovanim za kulturu i umetnost, sa umetničkim udruženjima i organizacijama civilnog društva.