CRNI UNIVERZITETI

Pseudo-Legija u procesu blokiranja suočavanja s prošlošću
CRVENI UNIVERZITETI
U knjizi Kazivanje o jednom pokoljenju, Rodoljub Čolaković beleži svoja sećanja na vreme tamnovanja u mitrovačkom zatvoru sa Mošom Pijade. Ovo Kazivanje može biti zanimljivo pri pokušaju da se razume mehanizam aktiviranja diskursa zatvorske literature u Srbiji danas. Osim upoznavanja sa arhitektonikom zatvora i zatvorskom svakodnevicom, Čolakovićev tekst svedoči o statusu znanja u okviru ove poznate jugoslovenske kaznione. Moša Pijade je revolucionisao sistem borbe za prava zatvorenika, jer kako kaže Čolaković, nakon njihovog prvog zajedničkog štrajka glađu, nastaje nova legenda o robijaškom otporu. Radilo se o borbi za stvaranje posebnog odeljenja u okviru mitrovačkog zatvora koje će kasnije biti nazvano „političkim odeljenjem“, a mnogo kasnije i „crvenim univerzitetom“. Sledeći korak komunista u zatvoru bio je pronalaženje načina da pomognu radničkom pokretu od kojeg su fizički bili odvojeni. Mošina ideja bila je jednostavna: iskoristiće zatvorsku situaciju za samoobrazovanje. Tako je otpočeo dug proces učenja lekcija iz političke ekonomije, istorije radničkog pokreta, kao i prevođenja marksističke literature, i to Marksovog Kapitala, Bede filozofije i Kritike političke ekonomije. Tokom ovih prevodilačkih workshopova nastajao je novi fond reči, budući da je oslanjanje na Vukov Riječnik bilo od slabe koristi. Mošina grupa je koristila francuske i nemačke prevode i rečnike pomoću kojih je nastojala da na tadašnji srpsko-hrvatski prevede pojmove neophodne za razumevanje sopstvene društvene situacije. Umesto Vukovog „espapa“ npr. trebalo je upotrebiti reč „roba“, a namesto Marksovog „vergegenständlichte Arbeit“ trebalo je naći ekvivalent kao što je „opredmećeni rad“. Uglavnom, većina termina koje danas koriste naši ekonomisti, pa i političari, skovana je na crvenom univerzitetu, mimo vukovskog narodnjačkog lingvističkog korpusa.
URNEBESNI PROTOKOL SRPSKIH MUDRACA
Poslednjih godina, u Srbiji je zatvorska literatura ponovo u modi. Postavlja se pitanje šta je pravi uzrok ovog književnog trenda. Roman Gvozdeni rov, čiji je autor navodno Milorad Ulemek Legija, prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića, već je pre svog objavljivanja postao glavna tema štampanih i elektronskih medija. Početkom decembra 2004, očigledno kada se prelomljeni rukopis našao u štampariji Narodne knjige na Batajničkom drumu, počela je reklamna kampanja. U tome su prednjačili Kurir i Evropa, a udarne teme bile su: kada je to pisano, gde i ko će to objaviti? Već iz prvih tekstova se moglo lako nazreti da će izdavač biti Narodna knjiga, s obzirom na to da je Miličko Mijović jednom prilikom izjavio „da je Ulemekov roman veoma dobro napisan, da se lako čita i da će na tržištu sigurno biti bestseler“ (Kurir, 08.12. 2004). O tekstu romana je pisao jedino Dejan Anastasijević poričući mogućnost da je autor knjige neko drugi osim Ulemeka. Analizirajući njegovo pismo, Anastasijević je zapazio da roman obiluje gramatičkim greškama, ali da „ima prilično čvrstu strukturu, i slobodno se može reći da je dobro osmišljen, mada su ideja i realizacija u priličnom neskladu“ (Vreme, 13.01.2005).
Međutim, Gvozdeni rov je napisan u tradiciji nacionalističke literature kakva se pisala osamdesetih godina sa svim važnijim punktovima tog pisma, koje su Milorad Pavić i Goran Petrović dodatno uresili vizantijskom čipkom. Nema to veze sa ratnom, tj. antiratnom pričom. Roman je ispripovedan u prvom licu i u realnom vremenu radnja je uglavnom statična (junak je ranjen i zatrpan u zemunici), dok u plošno-psihološkom vremenu romana priča obuhvata period junakovih mladićkih dana u Beogradu s kraja osamdesetih, reminiscencije na roditelje, devojku Lelu, posetu UKS-u, ratnu inicijaciju i boravke na ratištima. Roman je pisan jednostavnim jezikom, a najveći pripovedački napor uložen je da se tehnički opiše famozni „Gvozdeni rov“1. Ratne epizode predstavljaju melanž scena iz filmova Lovac na jelene i Lepa sela lepo gore, opisi militarističkog ambijenta svode se na Ars poetica iz vojničkog (JNA) uputstva za korišćenje apovke, pancira i otvaranje konzerve u otežanim uslovima. Neko ko je proveo bar jedan dan u Legiji stranaca mogao bi to znatno inventivnije da napiše, ali zato drugi segment knjige, koji se čini mnogo važniji od boračkog žitija, teče prilično glatko a odnosi se na ritualno ponavljanje svih opštih mesta srpske nedaće koja po nalogu žanra moraju da se uvežu u priču: evociran je Gazimestan više puta, Cazinska krajina, očinski lik generala Mladića, disciplinovana Arkanova garda, božićni pokolj u Kravicama kod Srebrenice. Slede literarne reminiscencije na nabijanje na kolac u Andrićevom romanu Na Drini ćuprija i filmu Banović Strahinja, vojne ofanzive Bljesak i Oluja, dok je centralna priča (srce tame ove knjige) ispričana u ambijentu Udruženja književnika Srbije. Po lakoći kojom se opisuju te scene, vidi se da pripovedač najlakše „pliva“ u svojoj matičnoj sredini, zna imena i narav kelnera, dobro slika portrete sabesednika. Na nekoliko stranica u formi disputa, izlaže se memorandumska filozofija zavere protiv Srba: raspravlja se o vladarima iz senke, o novom svetskom poretku, ali na tragu Konfučija, Lao Cea i Platona sa posebnim osvrtom na njegovu Državu. Za detektovanje pojedinih znanja pripovedača interesantna je i pojava đavola u epizodi koja je napisana kao palimpsest preko prepoznatljive matrice Lazarevićeve pripovetke „Sve će to narod pozlatiti“.
(PARA)DRŽAVNI KNJIŽEVNI PROJEKAT
Pored nekoliko uklopljenih biografskih podataka iz Ulemekovog života, sasvim je očigledno da Gvozdeni rov nije napisao on. Iako je reč o izuzetno slaboj knjizi, ili još bolje rečeno o polufabrikatu, takvu dramaturgiju, fakturu, kombinaciju dijalekatskih registara i govora u romanu on nije mogao da postigne. O neophodnim znanjima (koja uistinu nisu velika, ali ni takva ne predstavljaju vojne književne kompetencije) za pisanje pojedinih epizoda ne treba ni govoriti. Ovaj tekst je pisala vešta, ispisana ruka, ali prilično brzo, bez velikih dorada, oslobođena balasta autorstva i brige za svoje ime.
Gvozdeni rov je programski kodiran tekst koji ima jaku tradiciju u novijoj srpskoj književnosti. Mogao ga je napisati autor Knjige o Milutinu ili pisac Poslednjeg leta za Sarajevo, potpisnik Male Azije, ili Bosonogi koji je ostao bez srpskog neba. Mogao je bilo ko od preživelih potpisnika Memoranduma SANU ili njihovih bliskih saradnika. Pučke napeve u knjizi mogao je ispevati autor pesme „Ostani đubre do kraja“. U tonu ovog romana dominira starački glas koji ni nekoliko reči iz beogradskog žargona nisu mogle da podmlade. Takođe, prisutno je jako memorandumsko uverenje i staračko razočaranje Miloševićem, koji nije uspeo da do kraja sprovede militantni imperativ autorskog kolektivnog tela. U prvi plan izbija prezir prema demokratskom društvu i antiratno raspoloženim pojedincima koji su omeli Srbiju na putu do ratne pobede.
Gvozdeni rov predstavlja najunosniji književni projekat koji je Srbija imala posle 2000. godine. Za ovu knjigu je raspisan interni konkurs, zadati su parametri priče, uplaćen je novac za medijsku kampanju, pronađen je najugledniji srpski izdavač i roman je plasiran na tržište pod imenom Milorada Ulemeka u tiražu od 70.000 primeraka i po ceni od 250 dinara. Po nekim proračunima, ovaj književni projekat je doneo zaradu između 150 i 200 hiljada evra, ali i neprocenjivi antidemokratski politički profit. Ime Milorada Ulemeka je ovom prilikom upotrebljeno kao rezonantna kutija za prepoznatljivi glas autorskog kolektivnog tela. Kao važan element medijske reklame, iskorištena je činjenica da je knjigu napisao robijaš, čovek koji je optužen za mnogostruka ubistva, a pre svega za ubistvo premijera. Za razliku od klasičnog zatvorskog pisma, na koje se poziva Momo Kapor kada hvali ovaj roman (Vijon, Vajld, Paund), ovde se radi o nečemu suprotnom. Bilo je, dakle, neophodno importovati, odnosno uvesti znanje, makar i fiktivno, putem medija, u zatvorsko okruženje Milorada Ulemeka, kako bi se ono vratilo u spoljni svet obeleženo njegovom robijaškom aurom. Očigledno se računalo da će kao takvo moći lakše da utiče na ponovno uspostavljanje monopola nad javnom interpretacijom recentne prošlosti, koji je donekle bio narušen posle petog oktobra.
CRNI UNIVERZITETI
Za razliku od crvenih univerziteta, novi srpski narodni univerziteti se pre mogu okarakterisati kao crni, ali im se ne može poreći svest o modelu koji su preuzeli. Inače, po istom principu je funkcionisala i čitava ideologija Miloševićeve vladavine, počev od floskula o borbi protiv svetskog imperijalizma, te zaštiti suvereniteta, politici navodne miroljubive koegzistencije Srbije sa susedima, pa sve do novog bombaškog procesa u Hagu, odavanja pošte njegovim posmrtnim ostacima u Muzeju revolucije i groteskne sahrane uz ruske balalajke, patetične govore i radničke balade (Konjuh planinom). Ova poslovična zamena teza je uslovila da se diskurs robijašnice kao narodnog univerziteta ponovo aktivira. Ideja kreatora ovog modela, kako onih u emigraciji, pre svega ruskoj, tako i onih okupljenih oko autorskog kolektivnog tela, bila je da se u pogodnom trenutku plasira u javnost tekst koji bi posredovao i utvrdio staro znanje o „našoj društvenoj stvarnosti“. U prazno autorsko mesto nije moglo biti upisano ničije ime do Milorada Ulemeka Legije, jer je samo ono obezbeđivalo sve parametre za proizvodnju bestselera crnih univerziteta (karakteristični novinski naslovi su „Prvo pero zatvora“, „Legija ponovo piše i sprema bekstvo“, „Legija se raspisao“ itd).
Nakon Gvozdenog rova, robijaški diskurs je legitimisan u srpskoj javnosti i „prepoznat“ kao važan segment kolektivne priče o prošlosti. Na talasu te legitimizacije, posle četvorotomnog Pseudo-Legije (tu su i Legionar, Momci iz Brazila i Juda), protekle godine su se pojavile još dve knjige sa robijaškim predznakom. To je zbirka poezije Tamne pesme Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a sa stalnom adresom u požarevačkoj Zabeli, i dnevnik pod naslovom Slučaj Nacionalni stroj Gorana Davidovića Firera, tadašnjeg pritvorenika na Klisi u Novom Sadu, potom osuđenog na godinu dana zatvora. Prvu knjigu je objavio ugledni beogradski izdavač Slobodan Mašić u renomiranoj ediciji „Nova“, dok je druga izašla u maloj zrenjaninskoj izdavačkoj kući Art-projekt Ivana Danikova sa recenzijom Nebojše Pajkića, u ediciji „Čiste duše“. U oba slučaja se radi o prvencima. I dok Milanović opeva Miloševićeve zatvorske dane (Između debelih zidova Sheveningena,/ dok korača u krug tražeći malo sunca,/ žali se samom sebi Slobodan…), dotle se u Davidovićevom dnevniku rekonstruiše društveno-politička situacija u zemlji koja je, po njegovom sudu, dovela do akcije na novosadskom Filozofskom fakultetu. Tu je i kompletan tekst Programa i Statuta neonacističke grupe Nacionalni stroj kao i opisi delinkventske svakodnevice u maniru Rumper-Stumper narativa.
Ono što je zajedničko svim ovim knjigama, njihovim autorima i izdavačima svakako je napor da se neke stvari u društvu zauvek fiksiraju, pre svega u domenu interpretacije prošlosti. Ove knjige operišu narativima teorije zavere, demokratije kao diktature, nudeći tobože jedino pravo istorijsko znanje. Diskurs crnih narodnih univerziteta u Srbiji danas utiče na blokiranje procesa ovladavanja prošlošću u humanističkom pa i pravnom pogledu jer, kako to kaže Helmut Dubil, „jedan politički sistem može da ojača svoju demokratsku kulturu samo u meri u kojoj otvara prostor sećanju na onu prošlost“.